Izvor: Politika, 11.Feb.2013, 14:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovo ilegalno oduzeto Srbiji
Nema konačnog rešenja prihvatljivog i za Beograd i za Prištinu, ali to ne znači da ne mogu da unapređuju, pa čak i institucionalizuju odnose, svesni da je glavni problem zasad nerešiv, kaže doskorašnji analitičar CIA
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Balkan sam pratio više nego druge oblasti, ali ne smatram sebe ’specijalistom’: više sam se bavio uporednim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << analizama, kaže nam na početku razgovora za „Politiku” dr Dejvid B. Kenin, koji se nedavno, posle tridesetjednogodišnjeg staža, penzionisao kaoviši analitičar CIA, da bi postao honorarni profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu za napredne međunarodne studije Univerziteta„Džon Hopkins”. Za intervju novinama morao je, po ustaljenoj proceduri, da dobije dozvolu bivšeg poslodavca, ali, kaže, oko toga „nije bilo problema”. Na uglednom univerzitetu upravo drži predavanja o Balkanu.
Neki kao paradoks uzimaju činjenicu da je nova „nacionalistička” vlada pragmatičnija u rešavanju važnih problema Srbije – pre svega Kosova i puta ka EU – od prethodne koja je imala etiketu „proevropske”?
Ovo je zanimljiva vlada. Najveći broj glasova osvojila je Napredna stranka sa gospodinom Nikolićem na čelu, ali jasniju stratešku viziju ima premijer Dačić. Mnogo je buke, naprimer, podignuto oko Platforme za Kosovo, iz čega se razvila čisto interna debata, koja, međutim, nije uticala na politiku koju u toj oblasti vodi gospodin Dačić. Paradoks je u tome što bi najveći uticaj u vladi trebalo da imaju naprednjaci, ali je premijer taj koji gura mnogo stvari. Vučić dotle, kao što sam već rekao, predvodi front protiv korupcije, i sve to nije bilo u sukobu sve do prošlog vikenda.
U događajima koji su usledili, Dačić je, po mom mišljenju, bio veoma vešt u menadžmentu svojih odnosa s većom strankom, nastavljajući realizaciju prioriteta s kojima je preuzeo premijersku dužnost.
Poslednjih dana su, međutim, u središtu neke njegove veze?
To se političarima događa, ali, po mojoj proceni, to zasad nije odvuklo njegovu pažnju sa drugih frontova i političkih pitanja, pre svega od Kosova. Uostalom, i susret predsednika Nikolića s kosovskom koleginicom sasvim se uklapa u program i poglede premijera.
Kad je o Kosovu reč, šta vidite kao rešenje koje bi trebalo da bude prihvatljivo i za Beograd i za Prištinu?
Nema konačnog rešenja prihvatljivog za obe strane. Kosovo je priznato od gotovo sto zemalja, ali ne i od pet članica EU. Kosovo insistira na nezavisnosti i suverenitetu, i tačka, i nije spremno na kompromis o tome. Srbija takođe nije zasad spremna da na to pristane. Kosovo jeste problem za Srbiju jer joj je ilegalno oduzeto, Beogradu nije prihvatljiva njegova jednostrana deklaracija o nezavisnosti. Ono što sada obe strane rade, to je nastojanje da reše neke probleme, zamrzavajući ovo osnovno pitanje.
Nema ničeg lošeg u ovakvom pristupu, sve dok obe strane – i oni spolja – razumeju da glavno pitanje neće biti rešeno, već samo kontrolisano. U politici je, naime, veoma važno da se razlikuju problemi koji su rešivi od onih koji samo mogu da budu držani pod kontrolom i da se odluči koji su koji. To je univerzalno pravilo.
To znači da Srbija i Kosovo mogu da institucionalizuju odnose i saradnju, da bi se oni unapređivali na predvidljivom nivou, dakle da svaka strana zna šta može da očekuje od druge, dok obe istovremeno razumeju da glavno pitanje u dogledno vreme neće biti rešeno.
Neće li, kad Srbija bude pred vratima EU, od nje biti zahtevano da jasno kaže gde su joj granice?
Prvo treba reći da niko ne zna kada će i da li će Srbija ući u EU, i ne samo Srbija, nego svi sadašnji kandidati. Ono što komplikuje ovaj problem jeste i to što je, po mom mišljenju, EU nedosledna. Koliko je uslova pred Srbijom i koji su to uslovi i da li je među njima granica sa Kosovom? Neki Evropljani kažu da jeste, drugi da nije. Mislim da bi bilo mnogo svrsishodnije kad bi EU jednostavno rekla da ni Srbija ni Kosovo neće postati članice sve dok međusobno trajno ne reše pitanje statusa, da kaže „prihvatićemo svako rešenje koje ne podrazumeva nasilje, a u međuvremenu nećemo vas gnjaviti tim”. Što manje lekcija dolazi iz Brisela i ambasadora EU u Beogradu, to bolje.
S obzirom na zalaganje SAD za nezavisnost Kosova, može li se govoriti o tome da su Albanci „klijenti” Amerike?
Dve zajednice na Balkanu pod patronatom su SAD više nego druge: Albanci i Bošnjaci – iz istorijskih i političkih razloga. Kad je reč o Albancima, to se odnosi kako na one na Kosovu, tako i na one u Makedoniji i u Albaniji, koji se svi uveliko oslanjaju na nas.
Treba imati u vidu da su Albanci najmnogobrojnija zajednica na jugu Balkana i demografski najvitalnija. „Albansko pitanje” kao takvo postoji, jer se još ne zna kako će se oni organizovati, da li će biti samo jedna albanska država ili više njih, kakvi će biti njihovi odnosi sa susedima i kako će se ti susedi prilagoditi albanskoj demografskoj ekspanziji. Ništa u tom pogledu nije odlučeno, ali će jednom doći na dnevni red. Sve ovo ne znači da ih mi favorizujemo, ali naši odnosi s njima veoma su duboki, što svakako utiče na našu poziciju u regionu.
Opšta je ocena da u regionu raste uticaj Turske?
Turski uticaj je u porastu svugde: ja mislim da je Turska danas uticajnija nego što je bila u prvoj polovini18. veka, kada su Osmanlije bile na vrhuncu moći, a pre nego što su počeli da gube ratove od Rusije. Njihov uticaj, po mom uverenju, raste pre svega zbog veštine njihove vlade, gospode Erdogana, Gula i Davutoglua. Trenutno su precenili svoju moć u Siriji, ali na Balkanu postupaju veoma mudro: podsećanjem na veze iz istorije, ali izbegavajući pri tome njihov negativan aspekt.
Na Tursku posebno računaju Bošnjaci, koji ono što ne dobijaju od Vašingtona nastoje da dobiju od Ankare, koja tome izlazi u susret takođe ekstremno vešto, izbegavajući da time uznemiri druge. Sve ovo, naravno, važi i za Srbiju. Veština Turske politike jeste u tome što je strategija širenja njenog uticaja zasnovana na stvaranju maksimalno mogućeg broja partnerstava.
Šta je sa američkim uticajem na Balkanu?
Ono što je osnovno to je da je on, po mom ličnom mišljenju, u opadanju, ne samo u vašem regionu, nego svugde. Mi ostajemo globalno važni za doglednu budućnost, ali se stvari menjaju u strukturnom smislu. To je, s jedne strane, rezultat prirodnog procesa, s obzirom na okolnosti u kojima je SAD postala preeminentna supersila posle dva rata u prošlom veku – situacija koje se neće ponoviti – a sa druge rezultat naše politike. Doskora, kad smo bili predominantni, imali smo veću marginu za greške, a danas je ona mnogo manja, na šta se, kao i mnogi hegemoni iz prošlosti, teško navikavamo.
Balkan za nas danas u svakom slučaju nije prvorazredno pitanje kao što je bio u devedesetim i balkanskim zemljama će ubuduće biti teško da dobiju nepodeljenu američku pažnju, osim ako se ne desi nešto strašno, što sigurno ne želimo. To nije loše za vaš region: rešavanje balkanskih problema biće prepušteno balkanskim narodima. Za to su vam, međutim, svugde potrebni lideri, a ne samo ljudi koji imaju vlast.
-------------------------------------------------------------------------
U Rambujeu pogrešili i Amerikanci i Milošević
Bili se član američke delegacije u Rambujeu. Da li su njen ishod i potonje bombardovanje Srbiji bili neizbežni?
Slobodan Milošević je tada znao da ne može da reši problem na dnevnom redu, ali je smatrao da može da ga kontroliše, što je uostalom bio slučaj sa svim problemima sa kojima se suočavao. U Rambujeu je, međutim, njegov „menadžment krize” bio veoma loš. Moje je uverenje da u Rambujeu nije bilo nikakvih šansi za sporazum, jer su svi učesnici pregovora imali različite ciljeve. Mislim takođe da su se i Srbija i SAD tamo preračunali. U Vašingtonu se verovalo da će nekoliko dana bombardovanja naterati Miloševića da popusti, dok je on bio uveren da bombardovanja uopšte neće biti. A kad je bombardovanje počelo, nijedna strana nije znala kako da iz toga izađe...
Milan Mišić
objavljeno: 11.02.2013.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, CIA
