Izvor: Politika, 06.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kopno na vidiku
Kakvoj to obdukciji prisustvujemo? Šta to skalpelom uređuju Janežič i Lenka Udovički po Simoviću i Krleži?
Nije nimalo sporno da se, proteklih nekoliko nedelja, kod nas moglo videti dosta solidnog pozorišta. Neke predstave bile su veoma dobre. Neke čak odlične. To ne bi trebalo da bude čudno kada su u pitanju dani Bitefa, ali počela je i redovna sezona i već na sceni Ateljea 212 može da se vidi blistava režija Tomija Janežiča: "Putujuće pozorište Šopalović".
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Teško da je neka predstava poslednjih godina doživela takav trijumf, ovacije i ljubav kod beogradske publike kao "Pijana noć" Miroslava Krleže i Lenke Udovički. Zasluženo.
"Magbet" u Novom Sadu dodao je još jednu stranicu knjizi ritualnog obožavanja nemačkog pozorišta na Bitefu. Ružni goli muškarci, hektolitri odvratne pozorišne krvi i sva "buka i bes" ove "priče koju priča, jedan idiot" nisu odbili većinu pozorišne javnosti. Naprotiv, manjina, iako zgrožena, nije ni glasa pustila, a kamoli protestovala. Ne zbog straha ili licemerja, već zato što su znaci glume i jezik režije bili čisti i tačni, a komunikacija sa gledalištem tečna i bez šuma.
"Handle with great care" ili "Rukuj sa velikom pažnjom" Dalije Aćin i Ane Ignjatović, mnogo je važniji događaj nego što se to ovde zna – ne samo zato što je ovaj minimalistički ples pravi balet odigran skoro bez i jednog koraka, već i zato što je odigran dosledno, bez ustupaka uspehu i sa asketskom uzdržanošću koja ne spada u ovo nevreme. Nada Kokotović, koja je kod Milane Broš u KASP-u u Zagrebu plesala ranih šezdesetih na zvuke pisaćih mašina, kada i avangarda sa Menhetna na "muziku" ili muziku Kejdža, bila bi zadovoljna da vidi da Beograd ima šansu da ne bude više jedina evropska prestonica bez scene modernog plesa.
"Pupilija Ferkeverk" iz Ljubljane ima svoje mesto među ovim radosnim događajima iz najmanje dva razloga: prvi je što se predstavlja kao rekonstrukcija jednog od najznačajnijih događaja u životu nečega što je postojalo kao jedinstveni jugoslovenski pozorišni prostor, i drugi, što je pouzdani znak smrti nečega što nije postojalo kao jugoslovensko pozorište.
Moj omiljeni autor Filip Žozef Salazar pokazuje da "...opera nudi analitičaru društvenih zbivanja srećnu okolnost da je jedini arheološki, istorijski od svih estetskih radova: znamo kada je rođena i kada je umrla... njeno pojavljivanje se može obeležiti datumom (1594. Dafne Perija), može se označiti i njena propast (1924. Turandot, Pučinija)"... Skoro da nešto slično, ako ne sasvim isto, možemo reći za pojavu pogrešno nazivanu "jugoslovensko pozorište": obe spadaju, neposredno rečeno, u istoriju ideja.
"Pupilija Ferkeverk" je predstava koja obznanjuje primenu postupka poznatog kao arheologija ideja na "jugoslovensko pozorište", secirajući kao na času anatomije njegovo mrtvo telo i, zašto da ne, tražeći jednoga dana istoriju bolesti, uzroke smrti i ostale zanimljivosti.
"Jugoslovensko pozorište" (slično operi) u celini je estetika i pamćenje (dodajem: i ideologija i sociologija), u onoj meri u kojoj je "fenomen ponovnog tumačenja društva: ...odražava svet, čuva svoju arhivu, a koristi iz nje samo ono što joj služi za neko novo tumačenje"...
Kakvoj to obdukciji prisustvujemo? Šta to skalpelom uređuju Janežič i Lenka Udovički po Simoviću i Krleži? Otkud glumci i reditelji davnih predstava na jarbolima ovih današnjih, zagledani u pučinu tražeći ima li kopna na vidiku? Šta to sluti Dalija Aćin i ne znajući da je to uopšte postojalo? Nisu li nemačko pozorište, kritika i publika uredno učestvovali u jedinstvenom jugoslovenskom pozorišnom prostoru und vice versa?
Pitao sam Tomija Janežiča pre mesec dana otkud to da radi "Šopaloviće". Rekao mi je da je to zato što tu ima zanimljivih pitanja. Možda bude i odgovora.
Ljubiša Ristić
[objavljeno: 06.11.2007.]
