Izvor: Politika, 19.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konzervativni stil
"Žar-ptica" i "Posvećenje proleća" Beogradskog baleta
Beogradski balet je kao svoju prvu premijeru ove sezone izveo dva jednočina baleta u koreografiji nemačkog koreografa Ditmara Sajferta, "Žar-pticu" i "Posvećenje proleća".
Oba dela spadaju u čuvena baletska ostvarenja, delom po muzici koja je umetničkom svetu otkrila raskošni talenat Stravinskog, a delom po reformističkim koreografskim manevrima velikih ruskih koreografa Fokina i Nižinskog.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
"Žar-ptica" je, u verzijama manje ili više bliskim originalu, već tri puta izvođena na našoj sceni, od 1928. naovamo. Ovo je, dakle, četvrta postavka koja je od originala pozajmila samo libreto. Naime, Sajfert pokušava da ovu jednostavnu rusku bajku o borbi dobra i zla prikaže savremenijim plesnim i scenskim sredstvima, ali u tome uspeva tek sporadično. Najviše mu pomaže jednostavna, monumentalna scenografija Borisa Maksimovića koja Koščejev dvorac predstavlja visokim zidovima koji sa sve tri strane imaju brojna jednostavna metalna vrata.
Ali ovo dobro osmišljeno scenografsko rešenje koje, zajedno sa blagim svetlom, daje sceni atmosferu težine i zatvorenosti nije dalo puni efekat jer je zatajila najvažnija karika – koreografija. Sajfertov plesni stil je konzervativan, tvrd, pokreti su odsečni, napadno energični, bez slivenosti i mekoće. Nešto nalik stilu koji je pedesetih proslavio Bežara, ili nalik herojskom ruskom ekspresionizmu, takođe, iz perioda polovine prošlog veka.
Ipak, u "Žar-ptici" ima nekoliko zanimljivih rešenja – princeze, zatočenice zamka (ženski ansambl), prikazane su kao lutke, sa plavim perikama u roze haljinama, koje Koščejeva pratnja (muški ansambl) drži u potpunoj pokornosti. Ansambl scene su tako povremeno delovale efektno i pored činjenice da nisu bile besprekorno uvežbane, odnosno ne tako dobro ukomponovane sa izuzetno zahtevnom muzikom Stravinskog.
Sa druge strane solisti – Mila Dragičević i Jovan Veselinović nisu imali prostora da pokažu svoje igračke mogućnosti jer su njihove deonice bile pune praznog hoda i pojednostavljenih koreografskih rešenja. Za razliku od njih, Olga Olćan je imala malo više prostora pa je bila izražajna i tehnički ubedljiva u ulozi Koščeja, tim pre ako se ima u vidu da je u ulogu uletela kao alternacija, nakon povrede koju je prvak baleta Svetozar Adamović zadobio neposredno pred premijeru.
I Dejan Kolarov bio je vrlo ubedljiv u ulozi Žar-ptice, tehnički siguran, izražajnog korpusa, sa visokim skokom i zanimljivom scenskom pojavom. Koreograf se ovde, naime, poigrao sa idejom da zlo oličeno u Koščeju mora biti muškarac a Žar ptica, kao dobro žena, te je ulogu Žar ptice poverio muškom igraču (zapravo mu namenivši ulogu bespolnog bića), što je dalo zanimljivi scenski efekat.
Pa ako je, u opštem osrednjem utisku kada je o koreografiji reč, u "Žar-ptici" bilo i nekih svetlih trenutaka, to se za balet "Posvećenje proleća" nikako ne bi moglo reći. Reč je kultnom delu koje govori o drevnom paganskom ritualu u Rusiji, u kojem se u čast proleća žrtvuje mlada devica. "Posvećenje proleća" posle Nižinskog inspirisalo je mnoge značajne koreografe poput Pine Bauš, Maca Eka, Preljocaja... Verzija koju smo imali prilike da vidimo kao da je izvađena iz naftalina, u njoj su sve mane Sajfertovog koreografskog stila došle do punog izražaja te gotovo prešle u kič – kontrakcije tela, grčenje, skakanje i poskakivanje, preterana i prevaziđena mimika lica i nepotrebne, preteške podrške koje samo iznuruju tela igrača a nemaju nikakvog estetskog uporišta, a samim tim ni scenskog efekta. Samo je igra solistkinje Tamare Ivanović, koja je ekspresivno, dramatično i ubedljivo donela lik device koja će biti žrtvovana, uspela malo da ublaži taj opšti loš utisak. Scenografija ovde deluje prilično jeftino i jadno – prazna scena na kojoj je veliki beli falusni simbol na kojem, na kraju, završi žrtvovana devojka, i u uglu scene drvo koje se neubedljivo na nju ruši.
Ovde se već mora postaviti pitanje zašto je uprava Beogradskog baleta odlučila da se ovo delo ponovo vrati na repertoar. Naime, Sajfertovo "Posvećenje proleća" koje je premijerno izvedeno u Lajpcigu 1981. godine, u Nemačkoj je doživelo neuspeh, a na našu scenu je postavljeno 1998. godine. Zaista ne postoji nijedan opravdani razlog da se ono sada ponovo na nju vrati.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 19.12.2006.]
