Izvor: Politika, 26.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konkurs i za vladarske vile
Besparica, ratovi, velika protivljenja javnosti – obeležili su državno graditeljstvo prve polovine prošlog veka. Niko od potpisnika povelje ugrađene u temelj Doma Narodne skupštine nije doživeo njen završetak. Bilo je, međutim, i perioda kada su zgrade nicale za godinu-dve, kao što je, na primer, zdanje u kome se danas nalazi Muzej istorije Jugoslavije na trgu Nikole Pašića u Beogradu.
Neuobičajeno bi iz današnje perspektive mogla da izgleda činjenica da je država čak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i za podizanje vladarskih vila raspisivala konkurse. Pre Prvog svetskog rata na njima su učestvovale malobrojne, ali vrhunske, domaće arhitekte školovane u inostranstvu. Najveći pečat srpskom graditeljstvu u međuratnom periodu dali su doseljenici iz Rusije koje je kralj Aleksandar Karađorđević rado prihvatio. Njihov dolazak, ali i raniji period viševekovne turske vlasti, uticali su na to da se u gradnji ne razvije osobeni srpski nacionalni stil, već arhitektura predstavlja mešavinu istočnih i zapadnih stilova.
Gordana Gordić, istoričarka umetnosti, kaže da je cilj akademizma koji se odlikovao masivnim zgradama i fasadama od veštačkog kamena, bio da se pokaže snaga države. To se, prema njenom mišljenju, najbolje vidi u današnjim zdanjima Vlade Srbije i Ministarstva spoljnih poslova: "Gotovo da ništa od državnih zgrada između dva svetska rata nije moglo da bude napravljeno bez Nikolaja Krasnova".
Ovaj dvorski arhitekta, koji je u Rusiji gradio i adaptirao za potrebe dinastije Romanovih, prema mišljenju arhitekte Branka Bojovića, bio je dar božji za Srbiju.
"Kralj Aleksandar je učinio pametnu stvar i posle oktobarske revolucije primio odbegle ruske arhitekte Krasnova, Baumgartena, Androsova. Krasnov je imao kolosalno delo, čije je znanje u oblasti arhitekture i urbanizma bilo dragoceno. Kada je 5. oktobra 2000. godine zapaljena Skupština, najteže je bilo rekonstruisati Beli salon kneza Pavla. Tada smo potražili Krasnovljeve crteže enterijera i uverili se sa kakvom preciznošću i tačnošću su načinjeni", kaže Bojović.
Ruski emigranti, smatra dr Marko Popović, naučni savetnik Arheološkog instituta SANU, doneli su stil akademizma, vladajući u evropskom građevinarstvu druge polovine 19. i početka 20. veka, koji je odgovarao konzervativizmu tadašnjeg srpskog društva. On podseća da u to vreme u Evropi već počinje modernizam koji tek krajem tridesetih godina preuzima primat kod nas.
Prema rečima dr Popovića, javne građevine nisu imitirane u stambenoj arhitekturi iako su ih gradile iste arhitekte i po spoljašnjem izgledu bilo ih je lako razlikovati.
"Do 1945. nije bilo uplitanja politike u arhitekturu. Konkursni radovi su bivali izloženi na javni uvid i o njima se vodila rasprava u štampi. Ni kraljevi se u to nisu mešali, osim povremeno kralj Aleksandar kojem se, na primer, nije dopao projekat glavne pošte", podseća ovaj stručnjak koji je radio na obnovi Doma Narodne skupštine posle oštećenja 5. oktobra 2000. godine. On se pita i kako je moguće da je to zdanje malo za narodne predstavnike današnje Srbije, a nije bilo malo za potrebe velike Jugoslavije i dodaje da ni u bečkom parlamentu nisu sve službe pod jednim krovom.
Istoričar dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, ukazuje da su veliki graditeljski poduhvati bili veoma brzo realizovani u periodima efikasne i organizovane države.
"Mnogo znamenitih građevina i spomenika podizali smo od 10 do čak 30 godina, kao što je slučaj sa Domom Narodne skupštine. Nasuprot tome, postoje razdoblja u istoriji Jugoslavije kada su zgrade završavane za godinu, dve kao u vreme diktatura, bilo kraljeve, bilo Titove. Zgrada Agrarne banke, na današnjem Trgu Nikole Pašića, na primer, sazidana je za samo dve godine. Kada je novac bio pravilno usmeren, a čvrsta ruka vodila projekte, rezultat nije izostajao", ističe dr Pavlović. Kao primere za te svoje reči navodi hotel "Slaviju", napravljen za prvu konferenciju nesvrstanih zemalja 1961. godine, čije su gradilište nadzirali najviši državni funkcioneri.
"Nije se gradilo samo u Beogradu. Za vreme kralja Aleksandra Karađorđevića podignuta su banovinska sedišta širom Jugoslavije. To su danas najlepše zgrade: Banski dvori u Banjaluci, Izvršno veće Vojvodine u Novom Sadu, Rektorat Niškog univerziteta. Ranije, u vreme Aleksandra Obrenovića postojao je plan gradnje škola, sudova, načelstava, ali je akcenat bio na prestonici", ukazuje dr Pavlović.
Kada je reč o zgradi Skupštine, ovaj istoričar navodi da ona u malom predstavlja istoriju srpskog naroda i države: "Počela je da se zida u maloj Srbiji, čije se granice danas, posle jednog veka, gotovo poklapaju, izuzimajući Vojvodinu. U njoj je ozakonjeno rušenje ili uspostavljanje nekoliko država".
Arhitekta Bojan Kovačević, direktor Muzeja grada Beograda, smatra da su najlepša zdanja u glavnom gradu smeštena u Ulici kneza Miloša i primećuje da je dogradnja ono što povezuje sva važna državna zdanja i ono po čemu ona liče na državu. Za to navodi primere Vlade, Narodne banke, današnjeg Ministarstva finansija.
Od namenski građenih monumentalnih zdanja, današnjih spomenika kulture, svakako su vredni pomena i Narodno pozorište, Arhiv Srbije, Univerzitetska biblioteka, zgrada tehničkih fakulteta, Ministarstvo saobraćaja.
--------------------------------------------------------------------------
Beg od turskih topova
Administrativni centar, prema zamisli kneza Miloša, trebalo je da se nađe na raskršću današnje ulice koja nosi njegovo ime i Nemanjine, jer to mesto nije bilo u dometu topova sa Kalemegdana. Tu je podignut sud na mestu današnjeg Trgovinskog suda, konjička kasarna, ministarstvo finansija.
Zgrada Vlade Srbije, građena za Ministarstvo finansija, podignuta je od 1926. do 1928. prema projektu Nikolaja Krasnova. Samo deceniju kasnije veličina administracije toliko je porasla, da je dozidan još jedan sprat. Za njenu dekoraciju angažovani su najbolji vajari, pa je Đorđe Jovanović uradio figuru žene sa bakljom u ruci, kao simbol Jugoslavije, postavljenu na kupoli.
"To je sve bilo državno zemljište. U toku takozvanih javnih radova tridesetih godina, podignuta je zgrada Vlade i Ministarstvo šuma i ruda, današnje Ministarstvo spoljnih poslova. Tu je nastao i finansijski park, jedan od prvih parkova u Srbiji. Ovo mesto knez je izabrao kako bi sklonio državni centar od dometa turskih topova, a odavde je časkom mogao da zamakne u dolinu Topčiderske reke i dalje do Avale", objašnjava arhitekta Branko Bojović.
Gradnja Ministarstva šuma i ruda, poljoprivrede i voda, u koje je posle Drugog svetskog rata smešteno Ministarstvo spoljnih poslova, počela je 1921. godine. Autori projekta bili su arhitekte Nikola Nestorović i Dragiša Brašovan, ali su radovi ubrzo prekinuti. Zidanje prema zamisli Nikolaja Krasnova nastavljeno je 1926. godine.
Kompleks državnih zdanja krasila je i zgrada starog generalštaba podignutog 1928. godine prema projektu čuvenog ruskog arhitekte Vasilija Baumgartena. Svojevremeno proglašeno za najlepšu beogradsku zgradu, ovo zdanje izuzetnog enterijera, oduvek je koristila vojska.
[objavljeno: ]
