Izvor: Blic, 19.Okt.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko to tamo laže
Jedno od najvažnijih pitanja u pisanju je kako se koristiti građom? Do pre neku deceniju, dok je poetika (socijalističkog) realizma bila dominantna, smatralo se da pisac treba da piše samo o neposrednom okruženju i o problemima svoj sredine za koje bi trebalo „da ponudi (klasno) rešenje". Ako se u takvom sistemu vrednosti i pričalo o književnoj građi, onda se mislilo da pisac treba za pisanje da se pripremi čitanjem neke ugodne marksističke literature.
A onda se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u srpskoj književnosti pojavila generacija Kiša i Pekića i sve se promenilo. Pisac je mogao da piše i o vremenu koje nije njegovo, i o junacima koji mu nisu sunarodnici. Ova sloboda nije lako osvojena, ali o tome nekom drugom prilikom. Ono što nas ovde zanima jeste da je u tom času upotreba građe postala presudna. Čim je, međutim, služenje građom postalo presudno, stiglo se do jednog paradoksa. Pisac, naime, jednako ne zna šta se dešavalo u njegovom rodnom gradu pre njegovog rođenja, kao što ne zna kako su razmišljali egipatski faraoni. I u jednom i u drugom slučaju mora posegnuti za zapisima savremenika zato da bi njegovo pisanje bilo uverljivije i sadržajnije.
Književnik u svom delu, mora se reći, pomalo – možda ne baš laže – ali sigurno zasenjuje svoju publiku. Najvažnije je da mu čitaoci veruju i zato mora da ih pridobije ne samo pričom, karakterima, nego i slikama epohe. Tu nam je građa od presudne važnosti. Kako je koristiti? Najbolje bi bilo kreativno: tako da se oživi duh epohe. Mladi pisac trebalo bi da bude pasionirani čitalac raznih svedočanstava, izjava, pa i sudskih presuda i crnih novinskih hronika, jer će mu sve to ponuditi ne samo materijal za priču, nego i jezik vremena i razmišljanja ljudi. U svemu treba biti marljiv. Ne treba zanemariti male stvari. Na primer, dobar naslov: „Čekić i šestar" (za priču iz DDR-a), „Nema nade za Irsku" (naslov govora irskog revolucionara Parnela). Tu su potom imena junaka. Ime Haralampije odgovara jednom hronotopu, Kristijan, ili Mara sasvim drugim.
Veliki uticaj na čitaoce ima dobro odabrano ime mesta: varšavski park Lazjenki, pariska ulica Vožirar; isto tako i godina: „dogodilo se to sive 1938. godine". No, uprkos svemu tome pisac može još jednostavnijim sredstvima ubediti svoju publiku „da se razume u materiju". Recimo ovako: „Beg im je podigao udobni leprozorijum, onamo sa druge strane Vardara." Reč „onamo" uvodi nas u neku vrstu zavere sa čitaocem kojem tako sugerišemo da „mi svi znamo" gde je to. Ne treba, naposletku, zanemariti ni upotrebu stranih jezika, strane ortografije, ali bi mladom piscu trebalo savetovati da se svim ovim sredstvima služi s merom i gospodski. Književnost je ipak pre svega priča, dobra ideja i životni likovi. Građa je samo začin, ali začin bez kojeg se ne može.
Život posle Amerike
AUTOR: Dunja Radosavljević
IZDAVAČ: Stubovi kulture
BIBLIOTEKA: Minut, 122. knjiga
BROJ STRANA: 100
ISBN: 978-86-7979-225-9
POVEZ: Mek
CENA: 510
OVO JE KNJIGA koja na našu scenu izvodi novu, talentovanu i hrabru spisateljicu. Dunja Radosavljević opisuje život mlađe žene koja se posle više od decenije vratila iz Amerike u Beograd i pokušava da organizuje intimni život i nađe posao. U kratkim epizodama, često ispunjenim oštrim scenama seksa, povremeno animiranim odličnim humorom, a uvek s finim ritmom pripovedanja u prvom licu, Dunja Radosavljević piše furiozno i interesantno. Provokativno i brzo. Onako kako našoj literaturi nedostaje. U sadašnjosti i budućnosti, jer muškarcima prepušta prošlost.
ŠTA JE PROBLEM KNJIGE? Jedini pravi problem ove knjige je što kratko traje. Što nedostaju još neke epizode. Porodične i intimne, svejedno. Sa dedom i „dedom" svejedno. Bez seksa i sa humorom, ili obratno. Dunja ume i zna, pa je trebalo da nas još drži vezane za prvi roman i junakinju koja nosi njeno ime.
ONO ČEGA NEMA JE NAJBOLJE. U ovoj knjizi, na sreću, nema istorije i nema Vizantije. Nema ni Turske, ni Golog otoka. Nema šatro brige za ćirilicu i latinicu. Nema likova pisaca iz konteksta, preko kojih bi se Dunja „uvlačila" establišmentu, ne daj bože, a sve u nadi da skemba neku nagradu i izađe na glas. Svaka čast Stubovima što su poduprli Dunjin talenat.
DRUGA REČENICA GLASI: „Na velikoj terasi sedmospratnice u centru grada, eklektična ekipa prijatelja među kojima i jedan antiglobalista i njegova prijateljica, kanadska Srpkinja."
POSLEDNJA REČENICA GLASI: „Možda ipak kao ta voda uspem da zavaram trag."
KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: morala bi da miriše na vino i cimet i „desadovsko kestenje", naravno. I na dobru rakiju, koja samo što nije brendirana.
PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE među romanima i pričama koje su napisale Ljubica Arsić i Jelena Lengold.
KAD SAM POMISLIO DA ROMAN VREDI: čim sam u Betonu pročitao negativnu kritiku. A pre nego je Dunja smrtonosno opalila komarca papadača i pretvorila ga u mrlju!
Vasa Pavković
