Izvor: Blic, 15.Jun.2009, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko pristaje na sve neće biti dobar menadžer
Pregovori o plati verovatno su među najvećim mitovima svakog intervjua. Zahtevati određen iznos ili ne, ćutati, ostaviti potencijalnom poslodavcu da prvi progovori, baciti se u vatru i izreći prvi samo su neka od pitanja koja muče i najiskusnije. Stav "ostati nem” do samoga kraja intervjua jedan je od lošijih poteza, revidiraju na osnovu novih iskustava svoje preporuke konsultanti za ovu oblast. Kompanije su razvijale svoje strategije, pristup moraju da menjaju i oni koji love zaposlenje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Recimo da kandidatu na kraju ciklusa intervjua kompanija ponudi platu i da je njihovo viđenje kandidatove novčane vrednosti, blago rečeno, nedostojno njegovog truda i vremena.
Odgovor kandidata može biti: "Ako ispunjavam sve vaše kriterijume, biće potrebno da drastično povisite ponudu”. Ako je došlo do takve neugodne situacije, nesrazmer onog što se od kandidata očekuje u budućnosti i vrednovanja u konačnoj ponudi kandidat se sasvim otvoreno može tako postaviti. Međutim, kandidat u tom trenutku nema pravo da bude razočaran jer je tokom celog procesa ispipavanja kako diše kompanija i kako će prodisati on sam ako bude radio za nju, stavio sebe u nezgodnu poziciju, dopustivši da intervju ode predaleko ne spomenuvši ni u jednom trenutku svoj zahtev o plati. Sam čin prijavljivanja za intervju znači da je kandidat već odradio ono najvažnije: raspitao se o kompaniji, da je svestan njene poslovne politike i okruženja koje ga očekuje, poznat mu je raspon plata za poziciju za koju se prijavio, poznat mu je sistem nagrađivanja ili nenagrađivanja, poznat mu je obim posla, uslovi u kojima se posao mora obaviti, kompanijine slabe strane.
Zato je na ispitaniku da prvi progovori o plati, a ne da se stavi u poziciju "takvu ponudu nisam imao na umu.” Određivanje plate kandidata i za kompaniju je odlučujući čin. Tri, pet, pa i petnaestak ljudi učestvuje u tom procesu: ljudski resursi, finansijski sektor... Jednom kada se ponuda nađe na papiru, tada je i konačna. Ako kandidat tek tada reaguje, svi njegovi napori biće sizifovski i teško da će se približiti dovoljno blizu iznosu koji je očekivao. Zato je potrebno da osoba koja s kandidatom vodi intervju bude upoznata s kanidatovim očekivanjima prihoda. Najbolje vreme za pokretanje pitanja plate jeste drugi krug intervjua.
Takvo pitanje nije prikladno u prvom krugu jer u tom trenutku kandidat ne može sa sigurnošću da zna da li je kompanija uopšte zainteresovana za njega. Ako kandidat ne želi da se upusti u taj rizik u drugom krugu, može to da pita osobu koja ga nazove kako bi mu saopštila termin za drugi intervju: "U redu, ali možemo li pre toga da vidimo kakva su međusobna očekivanja plate?”
Osoba koja s kandidatom ugovara intervju ima uvid u raspon plata i trebalo bi da stavi karte na sto, kao i kandidat. Zadnja briga koju bi u tom trenutku kandidat trebalo da brine je da će osoba izreći prenisku svotu. Kompanije ionako ne daju preterano velikodušne poslovne ponude nikome. Zato, ako je ponuda približna viđenju plate koju ima kandidat, nema potrebe boriti se za više. Priča o plati ima i svoju drugu stranu medalje. Osobe koje imaju čvrst stav o svojoj plati pre svega su vrlo samouverene, što je dobro za kompaniju. Osoba koja ne želi tako lako da odustane od svoje vizije plate najverovatnije neće pokleknuti pred problemima.
