Izvor: Politika, 01.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je čiji talac
Kofi Anan će uskoro otići sa funkcije generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, a da, sada je već sasvim izvesno, najvažnija međunarodna organizacija na čijem je čelu neće uspeti da reši kiparski problem. Kao što su to uradili njegovi prethodnici – od Kurta Valdhajma, preko Kueljara, Peresa, do Butrosa Galija – i Anan će, kao štafetnu palicu, predati nasledniku među gomilom drugih stvari i nerešeno pitanje ovog malog, ali strateški i te kako značajnog, mediteranskog ostrva, podeljenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << demarkacionom linijom pune 32 godine, na južni, grčki, i severni, turski deo.
Kiparska raspolućenost na dve etničke zajednice, koje zajedno čine ne više od milion duša, vuče korene i pre turske invazije na severni deo zemlje 1974. godine (kao odgovor na pokušaj vojnog vrha u Atini da Kipar pripoji Grčkoj), ali se dodatno iskomplikovala onog časa kada su kiparski Turci (novembra 1984. godine) sa tadašnjim liderom Raufom Denktašem na čelu odlučili da se otcepe i proglase svoju državu Tursku republiku severni Kipar.
Svet je u prvim reakcijama bezrezervno osudio taj jednostrani čin secesije, dok je međunarodna zajednica, kroz usvojene dve rezolucije (541 i 550), svima poslala jasnu poruku "da ne priznaje njenu nezavisnost" i da, kako navodi jedan visoki kiparski diplomata, "niko ne uspostavlja bilo kakve veze sa njima". Turska, međutim, nije sledila primer ostalih već je otcepljeni ostrvski režim odmah, jedina, priznala.
Od tada do danas činjeni su mnogobrojni pokušaji, spolja i iznutra, da se kiparsko pitanje reši na zadovoljavajući način obe zavađene strane, ali, nažalost, u tome se još nije uspelo.
Kipar je postao nezavisna država 16. avgusta 1960. godine. Tom činu prethodio je Ciriško-londonski sporazum čiji je sastavni deo bio i "Sporazum o garanciji", na osnovu koga su se Velika Britanija, Grčka i Turska obavezale da Kipru obezbede nezavisnost i teritorijalni integritet uz poštovanje njegovog ustava. Najviši pravni akt zemlje, koja se posle 82 godine oslobodila stega britanske krune, donet je iste godine kada se i Englezima udovoljilo da kao eksteritorije na ostrvu mogu da zadrže dve svoje baze: Dekelju (mornaričku) i Akrotiri-Episkpopi (vazdušnu). Ustavotvorci nisu ni sanjali da bi zemlja mogla ikada da se rasparča na "sever" i "jug" već su odredbe pisali za ujedinjenu teritoriju sastavljenu od pet distrikta pod zajedničkim "kišobranom" republike.
Čarke između kiparskih Grka i Turaka, kojima su do juče kolonizatori bili zajednička kost u grlu, odjednom su izbile na videlo – da bi eskalirale u otvorene sukobe posle tri godine kada su se, po grčkoj verziji, turski kadrovi demonstrativno povukli sa svih funkcija, a po drugoj (turskoj verziji) bili izbačeni iz svih pora političkog života.
Zavađene strane, te godine, mirili su "plavi šlemovi" koje je, interventno, na ostrvo uputio Savet bezbednosti UN ne pretpostavljajući da bi njihov mandat mogao da potraje duže.
Kulminacija netrpeljivosti odigrala se u leto 1974. godine, iskrcavanjem turske armije na obale Karenje – što su kiparski Turci doživeli kao "spasilačku misiju", a Grci kao klasičnu invaziju.
Rat je trajao kratko, u prisustvu jednog kontingenta vojnika UN i britanskih oficira iz baza.
Mnogo ljudi je izginulo i nestalo, bezbroj porodica je razbijeno, kuća srušeno i spaljeno, 200.000 Grka postali su izbeglice u sopstvenoj domovini, stanovništvo se ispremeštalo... "Plave beretke" raspoređuju se po demarkacionoj liniji, koja fizički razdvaja dve etničke zajednice, a Savet bezbednosti UN hitno zaseda i (1. novembra) jednoglasno donosi Rezoluciju 3.212, koja poziva na poštovanje suvereniteta, nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i nesvrstanosti Republike Kipar, i traži hitno povlačenje stranih trupa sa njenog tla.
Još mnogo puta od tada svetska organizacija pozivaće Tursku da sa Kipra skloni 35.000 vojnika, ali matica zemlja, na koju se kiparski Turci tako čvrsto oslanjaju, izbegava da to učini.
Anan je sa specijalnim izaslanikom za Kipar, peruanskim diplomatom Alvarom de Sotom i čitavim timom svetskih eksperata, dugo krojio plan ujedinjenja (doživeo pet verzija i završio na devet hiljada kucanih strana), da bi ga na odvojenom referendumu (24. aprila 2004), na sveopšte razočarenje, a posebno generalnog sekretara UN, kiparski Grci odbili (75,8 odsto), a susedi Turci prihvatili (64,9 odsto).
Ulaskom u Evropsku uniju sa ostalih devet zemalja (1. maja 2004) vlada iz Nikozije računala je da će uz dodatni osećaj sigurnosti i brže rešiti mnoga pitanja vezana u ostrvski čvor. Nažalost, Turska, i posle svih pritisaka koji stižu iz Evrope, odbija da prizna Republiku Kipar kao suverenu i nezavisnu državu, da sa njene teritorije povuče svoje vojnike, da otvori luke i aerodrome za normalni saobraćaj i da prestane da podržava separatizam kiparskih Turaka. A ovi poslednji, ubeđeni da su postali taoci najbližeg suseda, ne kriju razočaranost Evropskom unijom koja nije ispunila obećanja data zauzvrat za njihovo referendumsko "da".
Svet i dalje traži rešenje za Kipar. Na pomolu su novi pregovori, razmena liste ustupaka i zahteva. Status kvo, jasno je, nikome ne odgovara.
[objavljeno: ]
.jpg)
