Izvor: Blic, 02.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knjige, ljudi, navike
Volim pogled na biblioteku u svom stanu, ali da li ovoj priči dolazi kraj? Hoćemo li u budućnosti, ne tako dalekoj, imati samo jednu malu elektronsku spravu u kojoj će se nalaziti čitava biblioteka, i hoće li ta sprava, poput kindla nedavno predstavljenog širokoj publici, imati veličinu i težinu jedne knjige?
Ako se to desi, biće to nesumnjivo velika promena. Samo, treba znati da su se velike promene već zbivale.
Svako manje-više zna da je izum štamparije revolucionaran >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << događaj. Ali manje smo svesni da se jedna velika revolucija, koju neki istoričari smatraju značajnijom od one Gutenbergove, dogodila više od hiljadu godina ranije. S prelaskom od svitka na kodeks.
Volumen ili svitak predstavljao je traku papirusa nekih 25 cm u širinu i šest do deset metara u dužinu, i mogao je sadržati količinu teksta kao neka omanja današnja knjiga. Čitanje sa ovakvog svitka zahtevalo je izvesnu spretnost. Da bi se čitao, svitak je trebalo stalno razmotavati; deo koji je trebalo čitati odmotavao se desnom rukom, dok se pročitani deo opet zamotavao i držao u levoj ruci. Pogotovo su se teškoće javljale ako biste tragali za nekim određenim delom teksta; naročito ako biste se želeli vratiti unazad. Danas vrlo popularan način čitanja, čitanje u ležećem položaju - inače jedan od popularnih argumenata protiv tekstova na kompjuteru - bio je apsolutno nepoznat i nemoguć. Ako bi za svitak na njegovom početku bio pričvršćen štap - otprilike onako kako se to danas čini u nekim bibliotekama i kafanama koje drže dnevnu štampu - to bi prilično moglo olakšati čitanje, pod uslovom da na stolu postoji adekvatna rupa u koju bi se taj štap zatakao. Tako bi leva ruka ostajala slobodna.
Biblioteka nekog obrazovanog Grka ili Rimljanina nije nimalo ličila na ono što danas vidimo. Ona se sastojala od gomile rolni koje su se mogle stavljati u police s rupama, nešto poput načina na koji se danas u vinarijama drže flaše.
Tek negde u prvim stolećima posle Hrista javila se ideja da bi se papirus mogao seći na listove i povezivati u kodeks, otprilike ono što danas nazivamo knjigom. Promena se nije desila brzo, rukopise nalazimo u oba oblika tokom nekoliko stoleća. Ovoj promeni su naročito bile sklone pristalice nove religije, hrišćani. Tradicionalisti, verni mnogobožačkoj veri, dakle veri otaca, držali su se svitka. Dakle svojih navika, onako kako danas govorimo o našoj navici da čitamo i imamo štampanu knjigu.
Nije, istina, ovde samo reč o navikama. Prelaz na elektronsku knjigu potencijalno ugrožava makar dve velike industrijske grane - štamparsku i proizvođače papira, što bi sve promene moglo dodatno usporiti.
Ali ko bi u osamdesetim godinama prošlog stoleća mogao i pomisliti kojom će brzinom gramofonska ploča nestati iz prodavnica i masovne upotrebe?
