Izvor: Politika, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knjiga između praznika i apatije
Trideset godina posle Šekspirove smrti puritanci su rasterali njegove kolege pisce, otpustili glumce i ukinuli pozorišta u Engleskoj. Uprkos tome, zahvaljujući knjigama Šekspirovo delo je opstalo do današnjih dana, a Šekspir je još uvek jedan od najvećih pisaca svetskog pozorišta i svetske literature.
A da li će i kako opstati knjiga u Srbiji?
U godinama koje su prethodile, kulturna politika je knjigu prilično jadno podržavala, držeći je udaljenu od finansijskih sredstava >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i državnih subvencija. Neuvažavanjem knjige, elementarnim nečinjenjem i nebrigom o njenom opstanku, prećutno je dopušteno njeno lagano odumiranje. Ako bi se desilo da stvaraoci i promotori pisane reči podignu svoj glas zbog sve goreg položaja knjige, brzo bi bivali ućutkani primedbom da previše pažnje posvećuju nedostatku novca, i nemom pretnjom da ako ne ućute – može biti gore. I tako je naša knjiga tavorila na ivici siromaštva koje, nažalost, nikada nije bilo plodotvorno tlo za umetnost. Autori i njihovi izdavači, baš kao i zvanična kulturna politika, oslanjali su se samo na vitalnost knjige, koja je opstajala vekovima, nadajući se da će opstati i danas.
Bojim se da to više nije dovoljno i nadam se da su zvaničnici sadašnje kulturne politike toga svesni. Verujem da je odustajanje od ovogodišnjeg sajma knjiga u Frankfurtu, iako radikalan potez, upravo potvrda spremnosti da se podvuče crta, stavi tačka na "nestvarnu stvarnost" i započne novi kurs koji će osnažiti budućnost knjige.
Jer, iskušenja pred koja se stavlja savremena čitalačka publika veća su i raznovrsnija nego ikada. Moćnu konkurenciju knjizi predstavljaju čuda savremene tehnologije i telekomunikacija: ko zna koliko televizijskih kanala, video, filmovi, Internet, četovanje, blogovanje... Snage tržišta sve brže trijumfuju i u tako važnoj i osetljivoj oblasti kakva je kultura. Rezultat je porazan po ljude i njihov unutrašnji svet čiji je najčistiji i najstvarniji reprezent još uvek samo knjiga. Tako u Srbiji danas mnogi gradovi nemaju nijednu knjižaru, u bibliotekama se skraćuje radno vreme i otpušta kadar, a video-klubovi sa piratskim izdanjima svega i svačega rade dvadeset četiri sata dnevno... Princip zadovoljstva sve češće likuje nad principom realnosti.
A ako se neko ipak upusti u posao sa knjigama želeći da pri tom napravi siguran i stabilan novac, on mora poštovati pravila. Naime, knjiga-proizvod treba da bude očekivana roba za očekivanu publiku. Takva knjiga ne sme da uznemiri budućnošću koja je puna neizvesnosti već mora da uljuljka čitaoce u njihovoj svakodnevici. Ona će se naći na trgovačkim molovima velikih supermarketa, pultovima benzinskih pumpi ili prodavnicama štampe, uspostavljajući tako "kiosk kulturu" čije principe ne treba mešati sa umetnošću. Istovremeno se, u interesu ekonomije, u školama spisak obavezne lektire redukuje, učenici se upućuju na popularne pisce, radikalno se smanjuju posete pozorištima i koncertima klasične muzike. Podatak koji bolno uočavamo u novijoj statistici jeste i to da mnogi studenti, budući intelektualci, nisu nikada posetili nijednu kulturnu instituciju. Ako se ovaj trend nastavi, generacije koje dolaze imaće sve manje potrebe za umetnošću: ukus će nestati.
U svetu bez ukusa i lepote niko ne želi da živi.
Pa kako onda objasniti opštu apatiju prema činjenici da je knjiga u sve većoj krizi? Zašto u pomami "brendiranja" niko ne spominje naš jezik, našu književnost, našu knjigu? Knjiga je i te kako u stanju da prenese naše vrednosti, snove i istoriju širom sveta i tako utiče na sliku o nama. To svakako ne bi bila moderna kolonizacija kakvu danas vrše Holivud i Koka Kola, već bi bile adekvatne vrednosti naše kulture i jezika. Književnost jeste organon života. Ona ima moć da postavlja pitanja i da otvara perspektive na kraju neodgovorenih pitanja. A to je mnogo kad znamo da nema pravih odgovora. Iako naš mali narod i naša kultura nemaju Šekspira, zar treba zaboraviti Andrića, Selimovića, Kiša, Pekića – da pomenem samo nekoliko imena među zavidnim brojem pisaca koji su godinama stvarali književnu baštinu srpske kulture koja i danas živo komunicira sa savremenim čitaocem?
Ili možda pisce koji pišu u, i o današnjoj Srbiji, zajedno sa knjigama, treba proglasiti tehnološkim viškom?
Ne verujem, jer umetnost je uvek zavisila od reči, čak i kad je reč samo jedan njen sloj, muzika drugi, slika treći, svetlo četvrti ili su svi podjednako vredni. Sve slojeve umetnosti povezuje knjiga. Čini mi se danas više nego ikada, uprkos tome što se knjiga potiskuje na margine i proglašava elitističkom, hermetičnom, sporom, neekonomičnom. Verujem da je snaga knjige u dubokom, skrivenom, snažnom i nikada do kraja dokučivom unutrašnjem svetu čoveka, kako onog koji je piše tako i onoga koji je čita. Neuništiva.
[objavljeno: ]
