Izvor: Politika, 26.Okt.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kiš je više od pisca hladnog rata
Bio je neko ko se ne da upotrebiti. Mnogo godina kasnije, rekao je da je posle uspeha „Borisa Davidoviča” imao priliku da piše još knjiga iste tematike, politički senzacionalne proze, ali nije hteo
Takva knjiga piše se jednom u životu, kaže Mark Tompson, britanski autor obimne monografije o Kišu „Izvod iz knjige rođenih”. Naš sagovornik je tokom vikenda boravio u Beogradu radi promocije srpskog izdanja svog dela, u prevodu Muharema Bazdulja, čiji je izdavač „Klio”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
U knjizi konstatujete da Kiš danas nije onoliko prisutan na britanskoj sceni kao nekad. Da li je vreme njegove slave na Zapadu prošlo?
On nije živo prisutan u Britaniji, njegove knjige nisu dostupne. Ipak, „Pingvin” će ponovo objaviti „Enciklopediju mrtvih”, dogodine, iako će na tom izdanju možda izgubiti. Ali, zapazio sam da je ova knjiga ove godine objavljena na korejskom, i izbrojao da je do sada u svetu objavljeno 25 prevoda te knjige. Kišova najbolja dela i dalje nalaze poklonike i obožavaoce. Svih dvadeset godina dok sam radio na ovoj knjizi, ljudi su na pomen Kiša reagovali ili potpuno ignorantski ili s krajnjim oduševljenjem: „O, znam, 'Grobnica za Borisa Davidoviča', čudesna knjiga, pričajte mi o Kišu”. Oni nisu toliko masovni, ali ih ima u mnogim jezicima. Naročito u SAD, gde ga stalno objavljuju mali akademski izdavači.
Opisujete kako su ga u Njujorku elitni krugovi pozivali na večere, kao deo „kulturne istorije hladnog rata”, i bili šokirani njegovim ekscentričnim ponašanjem? Da li je Kiš iskorištavan na Zapadu kao kakav balkanski „egzotizam, politički skandal” kako se osećao u Parizu?
Ne bih rekao da je on iole kalkulisao svoju situaciju u tom smislu. Naprotiv, sve vreme govorim da je bio neko ko se ne da upotrebiti. Ponašao se onako kakav je i bio. Mnogo godina kasnije, rekao je da je posle uspeha „Borisa Davidoviča” imao priliku da piše još knjiga iste tematike, politički senzacionalne proze, ali nije hteo. Što se tiče egzotike, zapazio sam obrazac u reakcijama ljudi koji su se divili Kišovim knjigama, a potom ga upoznali: bili bi šokirani koliko je egzotična i dramatična osoba bio, njegovim pićem, psovkama, totalno neformalnim ponašanjem. Očekivali su napaćen lik, žrtvu opresije, pisca poput Eliota ili Kafke, u odelu sa kravatom. On je bio umetnik modernističkog kova. Verovao je u „zgusnutu” literaturu, dela koja impliciraju. Zahvaljujući njegovom metaforičnom, destilovanom, preciznom stilu, očekivali su da i ličnost bude ista takva.
Mogu li najave novog hladnog rata pojačati zanimanje za Kiša?
Ne verujem. On je stvarao posle Drugog svetskog rata, pisao o fašizmu, o komunizmu. Pošto je komunizam nestao u Evropi, podela o kojoj je pisao je gotova, i šta god da gospodin Putin učini, ma šta se desilo u Belorusiji, ne može to da restaurira.
Da li bi se Kiš i danas izjasnio kao srednjoevropski pisac?
Konfiguracija srednje Evrope u književnim i intelektualnim okvirima osamdesetih, s kojom se poistovećivao, je nestala. Živi su i aktivni jedino izvesni pojedinci, kao Zagajevski... U doba komunizma, Kiš se identifikovao sa piscima koji su hteli da očuvaju jednu utopijsku viziju demokratske kulture, nasuprot sovjetskom čudovištu. I te okolnosti su nestale. Zemlje centralne Evrope su danas uglavnom na obodu EU, pre nego u centru jednog nedržavnog, mitsko-imaginarnog prostora. Ne verujem da bi Kiš danas i dalje pričao o centralnoj Evropi i identifikovao se s njom.
Koliko je on bio i ostao jevrejski pisac, „pisac holokausta”? U vašoj knjizi, seljani mađarskog zaseoka sećaju se da je Danilo kao dečak, tokom rata, šakom prikrivao žutu zvezdu koju je nosio...
To je složeno pitanje. Kiš nije koristio holokaust kao književnu temu. Pisao je o tome jer je holokaust bio deo njegovog života. Interesovala ga je istorija antisemitizma, antisemitizam u Jugoslaviji. Ali, pre svega, antisemitizam koji je iskusio na svojoj koži.
Kao vrsta totalitarizma?
Više kao kolektivna obmana, kao opravdanja progona, surovosti, kao ideologija. Bavio se jevrejstvom jer je bio upola Jevrejin, zato je odbio da se odrekne jevrejstva iako ga je majka to na samrti preklinjala, da ne bi izneverio deo sebe. Jevrejstvo je za njega izvor patnje, bola, bolne različitosti... Ta različitost nije bila nešto što je on slavio. Nije zaboravljao ni svoje crnogorsko poreklo, ni mađarsku komponentu, i govoreći o svom jevrejstvu, više je to bilo nešto što prepoznaje u sebi, nešto kabalističko... Nije se smatrao ni jevrejskim, ni srpskim, niti crnogorskim piscem. Jedine etikete koje je prihvatao bile su „jugoslovenski” i „srednjoevropski pisac”. Ili najpre – „pisac”. Neko ko uspostavlja identitet kroz svoju literaturu. Njegovi demoni bila su iskustva detinjstva, nestanak oca i majke. Ti demoni bili su ujedno i njegova inspiracija. Maristela Veličković mi je potvrdila da su njega ti gubici do kraja života proganjali. Ljudi obično ostave za sobom svoje detinjstvo. Kiša njegovo detinjstvo nije napustilo. Zato i nije o svom ocu govorio kao o nekom ko je ubijen u Aušvicu, nego o nekom ko je „nestao”. Dve njegove divne knjige ponovo rekonstruišu to iskustvo detinjstva i izgubljenog oca.
Da li je Kiš idealizovao lik Eduarda Sama kao figure oca?
Ne znam. Retko vidimo Eduarda Sama kao oca. Osim u sceni pred smrt, kada govori sinu o tome da je celog života igrao ulogu žrtve. Kad sam bio u selu gde je Kiš proveo detinjstvo, svi su govorili: „Kakva divna majka, kakva slatka deca”, a otac je bio užasan, „pio je sve vreme, skitao”, onakav kao u romanu „Bašta, pepeo”. Mislim da je Kiš očevo postojanje detaljno rekonstruisao u „Peščaniku”.
Univerzitetski profesor Zoran Milutinović, u nizu zamerki vašoj knjizi, optužio vas je za reviziju istorije, jer ste, navodno, izjednačili „hrvatsko proleće” i „srpski liberalizam”?
On nije u pravu, ni u čemu! Ta dva reformska pokreta, uprkos razlikama, veoma su slična po mnogo čemu, na primer, generacijski, ili po načinu na koji su okončani. Samo ih uzgred spominjem, da bih oslikao kontekst tog perioda života.
Na koga je Kiš mislio u svom intervjuu o nacionalizmu iz 1973. godine? Milutinović smatra da pogrešno implicirate Kišovu „proročku” najavu kasnijeg srpskog nacionalizma?
Rekao bih da moj oponent pre svega misli na moje spominjanje Kišovog razgovora s Dragoslavom Mihajlovićem. Smatram da je Kiš, budući iz beogradskog miljea, bio veoma osetljiv na pokrete i trendove koje je primećivao u Beogradu. I da je hteo da kaže „srpski nacionalisti”, siguran sam da bi on to rekao. Ali, u tom dugačkom intervjuu, on nije imenovao nijedan narod posebno. Siguran sam da bi i hrvatski nacionalisti, ukoliko bi pročitali taj intervju, rekli: „O, mislio je na nas”!
Vesna Roganović
objavljeno: 27.10.2014.
