Izvor: Politika, 20.Apr.2013, 23:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kim Džong Un radi za Amerikance
Zastave koje se vijore, gromoglasni aplauzi, osmesi, šareni kostimi, ples na ulici… Samo je još vatromet nedostajao pa da proslava bude potpuna. I zaista, kao da je ceo svet bio pomalo razočaran što proslava 101. rođendana osnivača Severne Koreje Kim Il Sunga nije propraćena, kako su mnogi prognozirali, novom nuklearnom probom ili bar novim testiranjem rakete srednjeg dometa.
Uprkos tome, tridesetogodišnji unuk uspeo je da zaplaši svet da je na ivici da sklizne u situaciji u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kojoj će biti upotrebljeno nuklearno oružje. Zahvaljujući decembarskom testiranju rakete srednjeg dometa i februarskoj nuklearnoj probi, tridesetogodišnji Kim Džong Un uspeo je da zaplaši ne samo zapadne sile i prve susede – već i svog najvrednijeg saradnika – Kinu, koja se prvi put bez pogovora saglasila sa novim sankcijama za već skoro u potpunosti izolovanu Severnu Koreju.
To je još više razbesnelo mladog lidera, koji je želeo da ratobornom retorikom učvrsti vlast i od velikih sila, pre svega SAD, dobije potvrdu da je Severna Koreja nuklearna sila. Što je više Kim dodavao gorivo u svoju zapaljivu retoriku, to je njegov kineski saveznik više razgovarao sa Vašingtonom oko problema denuklearizacije Korejskog poluostrva. Štaviše, Vašington i Peking na ovom pitanju sarađuju kao nikada pre. Naravno, koliko god Kim bio nepredvidiv, Peking ne želi da ga „pusti niz vodu”. S jedne strane, zbog činjenice da bi kolaps Severne Koreje i eventualno spajanje dve Koreje neminovno doveo do talasa izbeglica koje bi krenule ka Kini, a s druge, zato što bi taj scenario značio širenje američkog uticaja na teritoriju koja sa Kinom deli čak 1.420 kilometara dugu granicu.
U takvoj situaciji, Kim je pokazao da ga Kina ne kontroliše, a svoje podanike i vojnu elitu uverava da je dovoljno snažan da se odupre pritiscima Vašingtona. Štaviše, pretnjama želi da pokaže da je čak sposoban i da napadne SAD.
Međutim, koliko god se mladi Kim prikazivao kao komunistički lider koji se bori protiv kapitalističke Amerike, u realnosti on je za američke geostrateške interese uradio više, ne samo od svog oca i dede, nego i od tradicionalnih američkih saveznika u tom regionu – Japana i Južne Koreje. Svojom previše ratobornom i zapaljivom retorikom, mladi Kim je poslužio kao dobar izgovor Amerikancima da oko Korejskog poluostrva – a to znači u neposrednoj blizini svog geostrateškog takmaca, Kine – dovuku naoružanje poslednje tehnologije.
Zahvaljujući mladom Kimu Peking u početku nije gunđao što su Amerikanci sa Južnokorejcima organizovali vojne vežbe za koje je Vašington u taj region poslao strateške bombardere B-52, stelt bombardere B-2, koji mogu da nose nuklearno oružje, potom krstaricu sa antiraketnim sistemima. Štaviše, zbog Kimovih najava da će napasti američko tlo, Vašington je, dve godine pre nego što je inače planirao, na svoje pacifičko ostrvo Guam poslao najnoviji antiraketni sistem THAAD, dok je američki saveznik Japan na ostrvo Okinava postavio sistem sa „patriot” raketama. Poslednji u nizu gomilanja naoružanje u ovom regionu jeste i ovonedeljni dolazak američkog vojnog broda „Fridom” u Singapur, gde će biti trajno stacioniran.
Iako su antiraketni sistemi i ostalo naoružanje sada fokusirani na Severnu Koreju, sasvim je jasno da lako mogu da se prilagode i usmere na vojne kapacitete Kine. I to one koje je Peking postavio na svojim obalama kako bi u slučaju konflikta sprečio dolazak američkih snaga u područja oko Kine.
Iako svestan ovih okolnosti, Peking je tek ove nedelje javno prozvao Vašington da izaziva povećanu napetost u Aziji i Pacifiku time što povećava svoje vojno prisustvo u regionu. Ova američka strategija, štaviše, nije ni neka novost budući da je ona deo novog strateškog prilaza Aziji i Pacifiku predsednika Baraka Obame, koji želi da izvrši „rebalans” snaga po okončanju rata u Avganistanu i prebaci težište vojnog interesovanja na ovaj region. U sklopu tog nauma, Amerikanci unapređuju saradnju sa tradicionalnim saveznicima (Japanom, Južnom Korejom, Singapurom, Tajvanom, Australijom), a sklapaju nova prijateljstva sa Filipinima, Vijetnamom, Mjanmarom, Malezijom, Brunejima…
„Igrom slučaja” mnogi od tih saveznika imaju teritorijalne sporove sa Kinom, tako da pojačani američki uticaj još više smeta najmnogoljudnijoj zemlji na svetu, koja ne krije da želi da postane vojna velesila pa prvi put šalje na put svoj nosač aviona, kupuje naoružanje, razvija mornaricu i stelt lovačke avione.
U takvom geostrateškom nadgornjavanju dve sile, mladi Kim Džong Un je uradio za Ameriku više nego što je iko mogao da zamisli. Jednostavno: bio je savršen igrač za Obaminu politiku vojnopolitičkog balansa između Kine i SAD.
Nenad Radičević
objavljeno: 21.04.2013
