Izvor: Politika, 10.Okt.2014, 15:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karantin
Zakon o zdravstvenoj zaštiti obavezuje vlasnike da privremeno ustupe svoje objekte na korišćenje radi suzbijanja zarazne bolesti
Uz mnogobrojne životno važne brige, emocije naših građana poslednjih dana dodatno je opteretila vest o navodnoj odluci Vlade Srbije da bežanijski motel „Nacional” bude proglašen za karantin, ukoliko se javi sumnja na unošenje ebole u zemlju. Jedni nisu razumeli razliku između lečenja obolelih i izdvajanja trenutno zdravih osoba za koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << postoji mogućnost da će oboleti.Drugi su se, s tim u vezi, čudili zašto nameniti ceo hotel za smeštaj samo jednog ili dva bolesnika.Treći su likovali što se vlast obračunava s vlasnikom tog objekta, Miroslavom Miškovićem, sublimirajući u njemu sav svoj gnev zbog razbojnički sprovođene tranzicije.A, četvrti su u tome videli atak na svetinju privatnog vlasništva. Malo ko se zapitao da li je takva odluka stručno opravdana, a skoro niko da li je zaista doneta (a tvrdi se da nije, već da je samo poslat predlog da se tako postupi)?
Valja odmah razjasniti da se bolesnici od opasnih zaraznih bolesti leče u posebnim zdravstvenim ustanovama ili njihovim izdvojenim ili izmeštenim delovima, ali da se postavlja pitanje šta raditi sa svim onim osobama s kojima je bolesnik dolazio u dodir od trenutka kada je postao zarazan, pa sve do svoje bolničke izolacije. Još od 14. veka uobičajena je praksa da se oni šalju u karantin, kao ustanovu u kojoj ostaju sve dok se ne pokaže da li su zaista zaraženi. Cilj postupka je otklanjanje opasnosti da, ukoliko obole, nesmetano seju zarazu.
Toga se držao knjaz Miloš uvođenjem „kontumaca” za putnike iz Otomanskog Carstva, a uz mnoge ranije i kasnije primere, isti postupak primenjivan je i u bivšoj državi 1972. tokom epidemije velikih boginja. Tada je jedan od više karantina bio upravo „Nacional”. Pozovimo se na konkretno iskustvo: kada je jedan građanin u pastoralnom delu Dušanovca oboleo od variole, tokom dva dana posetilo ga je u njegovom domu 32 ljubaznih i brižnih komšija. Bolesnik je odmah prebačen na lečenje u motel „1000 ruža”, koji je tada služio kao izmešteno odeljenje Klinike za zarazne bolesti, a svi njegovi posetioci su narednih 16 dana proveli u „Nacionalu”, pošto su kapaciteti motela „Mladost” na avalskom putu bili već popunjeni, a motel „Šumadija” iza Avale je tek pripreman za nove „goste”. Taj primer govori protiv navodnog argumenta o predimenzionisanosti karantina: ako nekom putniku pozli u avionu, pa se posumnja na ebolu, brigu o njemu će preuzeti infektolozi, a deo putnika, domaćice u avionu, policajac, carinik i još po neko biće zbrinuti u karantinu. Teško je zamisliti pogodniji objekat za tu namenu od „Nacionala”, koji se još u epidemiji variole pokazao najboljim od osam beogradskih karantina.
Ostaju pitanja privatnog vlasništva i štete zbog izgubljene zarade. Tu ne postoje principi dobrovoljnosti i pogađanja, jer Zakon o zdravstvenoj zaštiti obavezuje vlasnike da privremeno ustupe svoje objekte na korišćenje radi suzbijanja zarazne bolesti, a sredstva za odgovarajuću naknadu obezbeđuju se iz budžeta Republike. Vlasnika može da brine eventualna šteta po reputaciju ugostiteljskog objekta, ali od tog podatka uz malo veštine može da napravi i turističku atrakciju, poput zatvora na ostrvu Šato d’If iz kojeg je, po Aleksandru Dimi, pobegao grof Monte Kristo, ili Alkatraza u Kaliforniji. Na državi je da štiti opšti interes, a ostalo je stvar marketinga.
Profesor univerziteta
Zoran Radovanović
objavljeno: 10.10.2014.
