Izvor: Politika, 26.Apr.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kao preslikano društvo
Fenomen ,,tabloidizacije” medija nije tako nov kao što izgleda. Danas je samo njegova dimenzija drugačija, baš kao što je društveni život doživeo dramatične promene poslednjih dvadesetak godina. Novi mediji su definitivno promenili svet na način na koji to niko nije mogao da pretpostavi.
Podsetiću da je početkom 20. veka, sa bumom štampanih medija, takođe došlo do krupnih promena povodompitanjaukusa i dotadašnjih društvenih vrednosti. Posle oba svetska rata susrećemo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se sa ocenama da masovna kultura potiskuje onu elitnu, odnosno klasičnu. Kao da posle velikih ljudskih katastrofa i masovne patnje dolazi do potrebe da se ljudi prepuste „lakoj zabavi”. Herman Hese je u „Igri staklenih perli” govorio o trijumfu feljtonističke kulture kao poslednjem stadijumu propadanja najvećih ljudskih vrednosti.
U našim uslovima, „tabloidizacija” je pojam kojim se „krste” isključivo mediji. Pa i ova diskusija je koncentrisana na ulogu medija. Ovaj atribut (tabloidizacija) ne može se, međutim, analizirati isključivo kroz medije. Njegovi koreni su mnogo dublji. Ko je, naime, prvi počeo da generiše „tabloidizaciju” u našim uslovima? Novinari ili političari? Ili je reč o zajedničkom „zločinačkom” poduhvatu u kojem su se zajedno našli političari i urednici? Još početkom devedesetih – u vreme vladavine klasičnih medija i klasičnog uređivanja novina – postojao je izraz za novinare-specijalce, nazivani su „snajperistima”. Nisu to, naravno, bili nekakvi posebni novinari istraživači već novinari koji su po nalogu nekih političara, pisali odvratne tekstove ili pripremali emisije protiv drugih političara. Tako je vrlo brzo uspostavljen red stvari u kojem nije stradala samo istina već i novinarska profesija. Istovremeno, među građanima se gradio jedinstven odnos prema ljudima iz politike – oni su, svi bez razlike, postali polukriminalci, lažovi, prevaranti i lopovi. Na taj način se trošila i ideja o tome da demokratija znači promenu nabolje, da samo građani odlučuju o tome ko će biti na vlasti, da građani imaju pravo i obavezu da svaku vlast kontrolišu, da je svaki političar dužan da prijavi svoju imovinu, zdravstveno stanje, stepen obrazovanja, radnu biografiju...
Umesto da demokratija probudi odgovornost, ona je postala paravan za sve ono što je njena suprotnost. Srbija, naravno, nije izuzetak u tom procesu. Isto se desilo u najvećem broju zemalja u tranziciji. Čak i one zemlje koje su prošle kroz period tranzicije bez rata i izolacije, u miru i određenom društvenom skladu, boluju od zamora usled netransparentne i korumpirane demokratije.
Svakako bih bio veoma srećan da živim u zemlji u kojoj je javni medijski servis na nivou jednog Bi-Bi-Sija. Kad bismo imali takav javni servis, onda bi se u odnosu na njega mogla kreirati medijska scena i regulativa. Onda bi B92 mogao biti britanski Kanal četirikoji je takođe oblik javnog servisa, ali komercijalni (oni su više od 12 godina emitovali Velikog brata, a tretiraju se kao jedna od najkvalitetnijih i najkreativnijih TV stanica). Ne vidim kako se brzo može promeniti medijska situacija u Srbiji bez korenitih i dubokih promena u celom društvu. Stvarnost ovakvih rijalitija koje imamo je odraz naše nerazvijenosti i ekonomskog položaja medija. Da bismo promenili našu zemlju, prvo moramo da promenimo sebe. To znači da se jednom mora prekinuti sa hipokrizijom koja je postala osnovni društveni mehanizam – u raznim oblastima – od politike do obrazovanja, od kulture do sporta. Kad pitate prosečnog čitaoca novina šta bi želeo da čita u svojim novinama, veliki broj ljudi će reći da želi više priča iz života, o socijalnim uslovima, o sudbini nezaposlenih, o novim poslovima... Retko će ko reći da je zavisnik od rijaliti programa. Slično je i sa političarima. Postoji ogroman raskorak između njihovih privatnih i javnih priča, da ne pominjemo ponašanje. Sami političari su postali tabloidni, državne institucije su postale tabloidne, ponašanje u odnosima između politika uglavnom služi podizanju sopstvenog rejtinga,odnosno snižavanju rejtinga protivnika. Onda se to preslikava na medije. Partijska disciplina i lojalnost su mnogo važniji od zdravog razuma i suočavanja sa istinom. Takva mera stvari sprovodi se od vrha naniže. I ona prožima sve pore društva. Posebno je to izraženo u obrazovanju. Tako rastu nove generacije koje ne samo da ne poseduju osnovno obrazovanje nego su i ispunjene zastrašujućim cinizmom kad progovore o onome u čemu žive.
Uostalom, imam utisak da mladi ljudi mnogo manje gledaju rijalitije od starijih. Baš kao što mladi sve manje sede ispred televizora ili čitaju novine. Oni su danas na svojim društvenim grupama gde se stvaraju neke druge vrednosti. Krajnje je vreme da počnemo da upoznajemo te vrednosti, da razumemo kuda idu novi mediji, kako se formiraju društvene grupe, koje opasnosti vrebaju i kako sprečiti sve veće mogućnosti zloupotreba.
Direktor i glavni urednik B92
Veran Matić
objavljeno: 26.04.2013.
.jpg)
