Izvor: Politika, 08.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kameleonske scene novog doba
POZORIŠTE I ARHITEKTURA
Paradoksalno je da, za razliku od drugih tipova graditeljstva koji su se razvijali paralelno sa odgovarajućim institucionalnim promenama, izgradnja novih pozorišta u arhitektonskom smislu nije značajno napredovala. Objašnjenje je jednostavno: osnovna pozorišna praksa – radnja i svedočenje – nije se menjala, i kao takva traži jednostavna graditeljska i tehnička rešenja. Danas, kada je većina poslova u pozorištu kompjuterizovana, ipak češće poželimo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudska ruka reguliše visinu "cugova" i da majstor scene kontroliše promene, nego da automatski "sistem za letenje" precizno aktivira i zaustavlja akciju.
Jer, kada elektronika zataji, akteri – glumac, pevač ili baletski igrač, ostaju da vise iznad glava publike. Zbog toga, mnogi pozorišni ljudi sležu ramenima i negoduju na pokušaje inovacija koje predvode arhitekte, bez obzira da li su predložena rešenja dobra ili nisu. Majstor scene je još uvek veći čarobnjak od elektronike, iako se možda ne čini da je tako. U skladu sa tim, pozorišni svet i danas voli male, gostoljubive i nepretenciozne sale sa puno drveta i topline, dok ga supermoderni objekti odbijaju svojom proračunatošću i oštrim uglovima. O ovome često dobijam potvrdu od publike Beogradskog dramskog pozorišta po završetku predstava, a slično se događalo u Ateljeu 212 i Kruševačkom pozorištu.
Uprkos tome, da bi se i dalje emocionalno, intelektualno i umetnički raslo, promene su neophodne i neizbežne. Uspešna pozorišna arhitektura uvek se odnosi na mudro usklađivanje prostora, lokacija, materijala i ljudskog ponašanja. Složenost dizajna pozorišnog prostora leži u braku dve udaljene umetničke forme sa ukrštenim programima rada, i uspeh te zajednice zavisi od efikasnog razumevanja i posredovanja između razdvojenih terena pozorišta i arhitekture. Arhitekte nastoje da pomire suprotstavljene zahteve velike arhitekture i velikog pozorišta. Tako je jedan od rodonačelnika moderne, Le Korbizije, u svom eseju o spontanom teatru, pokazao veliku osetljivost za problem prostora pozorišta. U praksi, međutim, izgleda da veliki majstor svojim temperamentom i karakterom nije bio podesan da stvara zgrade koje će dovršavati tuđa kreacija.
Prostor kao kostim
Dok do pomirenja ne dođe, pozorište traži rešenja od sopstvenih praktičara: reditelja, direktora i scenografa. Oni preuzimaju ključnu inicijativu u definisanju arhitektonskih prostora namenjenih pozorištu. Mnogi uticajni pozorišni umetnici pronašli su inspiraciju u istorijskim ili svakodnevnim prostorima. Teatr di solej u Parizu zauzima četiri identične, međusobno povezane industrijske zgrade koje omogućavaju izgradnju posebnih prostora za svaku predstavu. Takva sloboda ne bi bila moguća u konvencionalnom teatru sa visokim režijskim troškovima i fiksiranom tehničkom opremom. U ovom teatru već četrdeset godina radi pozorišna trupa koju predvodi rediteljka Ariana Mnuškina.
Na drugoj strani Pariza, Piter Bruk tretira prostor kao kostim, nešto što će biti tek oformljeno radom umetničkog ansambla tokom procesa improvizacija koje menjaju "pronađeni" prostor. Njegov "kameleonski" prostor, delimično urušeni Buf di nor slavljen je od strane pozorišnih praktičara kao jedan od najinspirativnijih prostora za pozorište. Oljušteni zidovi Buf di nor, obojena školjka Teatr di solej ili jednostavni okvir scene Kotslou u Nacionalnom teatru u Londonu – sve su to pronađeni ili adaptirani prostori koji su veoma prilagodljivi u svojoj privremenosti. Ovakvi prostori imaju kameleonsku mogućnost da preuzmu kolektivne senke sveta koji je kreiran na sceni i povežu ga sa našom sadašnjom egzistencijom. Oni u sadejstvu sa kreativnim radom pisaca, reditelja, koreografa i glumaca čine mogućim da poverujemo da smo u Americi, devetnaestovekovnoj Rusiji, ili današnjem Parizu ili Beogradu.
Ovakvi prostori pomažu nam da živimo u sadašnjosti, ali takođe da se kolektivno sećamo. Individualost ovih primera skrojenih po modi, je njihov uspeh, ali i njihovo ograničenje. Kada njihovi stvaraoci odu ili promene sopstveni način rada, ova mesta mogu da izgube razlog svog postojanja. Bez obzira na to, Buf di nor i Teatr di solej ostaju modeli uzbudljivih prostora koji istovremeno inspirišu pozorišne stvaraoce i publiku. Nešto slično se desilo u KPGT koji je radio u veoma atraktivnom i za njega adaptiranom prostoru Šećerane.
Prenošenje umetničke vizije
Iskustva adaptacije ovakvih prostora postaju prethodnica savremene prakse dizajna pozorišta, što nikako ne bi trebalo da obezvredi i izbaci iz konkurencije fotogenične objekte kulture iz prošlog veka. Zbog toga, pri gradnji novih objekata kulture trebalo bi integrisati najbolje iz svega što je ponuđeno, a prethodno pažljivo razmotriti razloge zbog kojih su ponekad stare fabrike, magacini i bioskopi bolje prihvaćeni od modernih arhitektonskih rešenja u koja su svi mnogo investirali. Dešavalo se u prošlosti da potpuno nova pozorišta, obožavana od medija i arhitekata, ne budu nikada u potpunosti prihvaćena od glumaca, reditelja i scenografa. Možda otuda dolazi pometnja i do sada ne baš konstruktivna polemika, pred izgradnju nove Opere.
Gradske vlasti moraju biti oprezne u odlučivanju, jer se može dogoditi da enterijeri tih novih, monumentalnih objekata, budu kulturno neplodni. Veliko ne mora biti uvek i lepo.
Možda je najvažnije imati u vidu, bilo da se radi o pozorištu, operi ili nekom trećem objektu kulture, da on dobija definitivni oblik prema nameni koju ispunjava. Kada se to dogodi, to postaje mesto koje publika voli. Važno je da, kad predstava počne, svaki posetilac oseti: "Ja sam ovde i sada". Tako publika ulazi u kreativni proces koji je oblikovan arhitektonskim i pozorišnim umećem i svojim prisustvom čini ga konačnim.
Dakle, arhitektama ostaje nimalo lak zadatak – da kreiraju dobar holding za pozorišnu čaroliju. Da bi u tome uspeli, moraju da sačuvaju ravnotežu prošlog, sadašnjeg i budućeg, kroz definisanje mesta i volumena, izbor materijala i njihov redosled na svakom nivou detalja, od spoljnog ulaza do prostora za predstave. Istovremeno, na pozorišnim umetnicima je da ispitaju kako se dinamska energija pojedinačne umetničke vizije, kao i ona njihova, lična, prenosi na više institucionalne okvire. Svaki od ovih zadataka biće uspešno rešen samo ako se u svakom trenutku njegove realizacije pažljivo osluškuju, razumeju i uvažavaju osećanja, potrebe i razmišljanja svih aktera – arhitekata, umetnika, publike.
Tek tada će arhitektura i pozorište zajedno koračati, ruku pod ruku, ka novim umetničkim vizijama.
[objavljeno: ]
.jpg)
