Izvor: B92, 12.Jan.2014, 22:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su studentkinje biologije spasle Šapkicu?
Anja, Dragoslava, Vanja, Olja i Luna su studentkinje treće godine Biološkog fakulteta u Beogradu, i kako dolikuje budućem pozivu, stvarno vole životinje. Sakupljajući biljke za herbarijum po livadama i močvarama na Karatašu pored Dunava, naišle su na povređeno štene, koje su izlečile i na kraju udomile.
Kada studirate biologiju predviđena je terenska nastava kako biste napravili herbarijum. Tako su se Dragoslava, Vanja, Anja, Olja i Luna sa ostalim studentima i profesorima >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << uputile duž Dunava, kada su pored jednog dela močvare pretrpanog đubretom spazile malo, iznemoglo štene kako leži. Pas je nekoliko puta pokušao da krene za njima kada su shvatile da ne može da stoji na šapama, jer su bile potpuno iskrivljene. Luna je odlučila da ga stavi u ranac i ponese u odmaralište u kome su studenti bili smešteni.
- Profesor nam ništa nije rekao i pravio se da ne vidi štene u Luninom rancu, verovatno je i njemu bilo žao psa. - ispirčala nam je Vanja.
Ispred studentskog odmarališta bila je jedna keruša sa štencima pa su one prvo pokušale tu da mu nađu društvo i dom. Međutim, mali pas se nije snašao i ostao je gladan, pa su studentkinje odlučile da ga stave u kutiju i daju mu mleko na prst, jer nije umeo drugačije da se hrani.
Dragoslava nam je ispričala da su nakon malo premišljanja i dogovaranja odlučile da mu pomognu. Odmah su kontaktirale Galju, veterinarku u Beogradu, i putem mobilnog telefona poslale slike njegovih krivih šapica i infekcija na stomaku. Ona ih je obradovala prognozom da sve može da se reši.
Do kraja terenske nastave čuvale su ga u sobi iako spremačice i profesori nisu dozvoljavali da se uvode životinje u odmaralište. Dok su ostali bili na terenu uvek je neko dežurao. Pas je polako počeo da se opušta i da traži da se igra iako nije mogao da hoda. Uporno je pokušavao da trči, ali bi uvek padao. I pored toga, uvek je bio veseo!
-Tada smo znale da je borac i da će biti dobro. - rekla je Dragoslava.
Pošto su prekršile već dosta pravila, odlučile su da ga “prošvercuju” i do Beograda, ponovo bez znanja profesora. Vanja nam je ispričala i kako:
-Stavile smo ga u kartonsku kutiju, a sve naše kolege su učestvovale u akciji “neprimetnog unošenja šteneta u autobus”.
Čim su stigle u Beograd, odmah su ga odvele kod veterinarke Galje koja im je izašla u susret jer nisu imale novca za njegovo lečenje, pa ga je lečila o trošku Društva za zaštitu životinja VHB i ubacila u program za udomljavanje. Šapice su mu stavljene u gips i obavljeni svi neophodni pregledi i testiranja…
Prognoze su bile dobre. Jedno vreme ga je privremeno čuvala Anjina drugarica, a zatim Anjina sestra Ana kod koje je na kraju i pronašao topli dom.
-Od starta nam je osvojio srce, i posvetili smo mu se, ali smo se jako puno dvoumili oko usvajanja - pričala nam je Ana kako su ona i njen dečko rešili da ipak ostane kod njih - Okrenuo nam je život naglavačke! Moram da priznam da nam to jeste teško palo. Naša generacija je navikla da živi tim sebičnim životom valjda, i teško ga se odriče. Ali shvatila sam da je meni možda upravo to i potrebno. - da naučim da se brinem o nekom.
Kako se niko iz Srbije nije javljao da ga usvoji, druga opcija je bila da preko udrženja potraži dom u Austriji, što je Ani bilo tužno: putovanje, azil, ponovo novi ljudi, ponovo nova sredina. Na kraju je ipak ljubav pobedila, i nakon dugog razmišljanja odlučili su da ako su zajedno dotle dogurali, moći će i dalje.
Ana sve vreme vodi dnevnik njegovog lečenja sa datumima svih promena. Mnogo vremena su provodili kod veterinara. Problem sa šapama je rešen nakon mesec i po dana nošenja gipsa, zatim se pojavio konjuktivitis i parazit koji se malo teže lečio.
Nakon dva meseca novi vlasnici primetili su izraslinu na njegovim leđima, kao i gljivice na koži. Odveli su ga veterinaru i saznali da je u pitanju benigni tumor koji je prvo rastao, a onda je počeo sam da se povlači. Međutim, uz veliku borbu i požrtvovanje, sa 8 punih meseci ovaj pas ima jake noge, trči i ima normalnu stolicu, a tumor je gotovo potpuno nestao.
- Možemo da kažemo da imamo zdravog i jakog psa od 20 kilograma! - ponosno kaže Ana.
Pas je ubrzo dobio i ime. Kada mu je veterinarka stavila gips, šapice su mu virile što je Anjinoj drugarici bilo preslatko, pa je ona dala predlog da se zove Šapica. Kad je došao kod Ane, ubrzo su shvatili da obožava da zaspi na ruci, pa je ona dala predlog da mu daju ime Šakica. Da bi bilo ravnopravno, napravili su kombinaciju ta dva imena - Šapkica. Iako je ime nastalo iz šale, pas je počeo da se na njega odaziva!
A šta je Šapkica naučio u novom domu, a šta novi vlasnici od njega:
- Naučio je da ima topli dom, redovan obrok, i nekog ko će mu oprostiti iako mu pojede naočari, uništi zvučnik od muzičke linije, ili omiljene sandale. Mi smo od njega naučili šta znači radovanje jednostavnim stvarima kao što su hrana ili nova igračka, i šta znači odgovornost prema jednom biću koje potpuno zavisi od tebe, ali isto tako zna da bude zahvalno i da pruži ogromnu ljubav.
Fotografije: Društvo za zaštitu životinja VHB
