Izvor: Politika, 22.Feb.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako da svi postanemo srpski nacionalisti
Pisac i naš stralni saradnik reaguje u obliku kolumne na dodelu nagrade ,,Desimir Tošić”, za njegovu knjigu eseja „Kroz glavu”, od kojih su pojedini prvobitno objavljeni u „Politici”
Desimir Tošić je u jednom intervjuu izjavio: „Ovde, ako imate suprotno mišljenje, to nije vaša vera, mišljenje ili nesposobnost da saznate istinu, nego ste ’plaćenik’, jer jedino tako možete da mislite drugačije. To pokazuje snagu i vrednost vere ili uverenja ovde. Naime, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ako vi stvarno verujete, onda dozvoljavate i drugima da veruju. Znači, dakle, da je ovo sredina koja ne veruje, ovde niko ne veruje, samo je novac u pitanju. To pokazuje nivo društvene svesti”.
Navedeni citat ilustruje ne samo moćnu dedukciju, kritičku odlučnost i građansku hrabrost nego i individualizam Desimira Tošića. Uzgred, upravo u etičkom ohrabrivanju čitaoca na individualizam jeste pozitivni orijentir knjige eseja moje neznatnosti „Kroz glavu” mada i moje proze koja, favorizuje i ljubav, doduše kao, za ljude sa svešću o individualizmu, jedva moguću. Ali moguću. Da sam od Desimira Tošića pročitao samo intervju koji sam citirao i da je njegov sadržaj jedino što sam znao o toj veličini srpske građanske i individualne svesti, esejistike, politikologije, politike i publicistike, ja bih oberučke za svoju knjigu eseja prihvatio nagradu imenovanu po njemu. Tim pre što je u Srbiji više no redak ma kakav podsticaj nezavisnim intelektualcima, pa i predah običnijih individualaca. U jednom potpuno kolektivistički ustrojenom društvu, institucija je u praksi uglavnom sve, a pojedinac ništa.
Pominjući agresivni kolektivizam, mislim i na razne druge njegove pojave, sve do pojedinih rituala svakodnevičke običajnosti. U domaćim susedstvima i masovnijim rodbinskim okupljanjima, po pravilu nije loše viđena preterana prisnost s nedovoljno poznatim svetom. Tu je po pravilu sasvim prirodno otvoreno i napadno ispitivanje tuđeg porekla, zdravlja, ukusa ili imovinskog stanja. Usled nepromišljenog odnosa prema pojmu privatnosti, ispašta čak i privatnost običnih: bezličnih pripadnika kolektiva. Dok god je čovek većinski pripadnik takve jedne grupe, individualizam mu je ugrožen koliko i drugima, ali zauzvrat on ima moralno pravo da ugrožava tuđu privatnost. Osoba koja je „suviše” individualizovana kao da pak od sopstvene privatnosti čini metu za odstrel. To najbolje osećaju pripadnici – tenom, nacijom, verom, seksualnim opredeljenjem, pa čak i manjinskim ukusom – „neispravnih”: manjinskih kolektiva.
I eto nas opet kod neizbežnog pominjanja srpskog nacionalizma, u svom najprepoznatljivijem obliku prilično paradoksalnog fenomena. On obično insistira na prigodnim gestovima ili izjavama prilagođenim kratkoročnoj projekciji, koji su dugoročno toliko štetni da u suštini čine vid izdajstva. Takvi pripadnici kolektiva svoje ideološke i političke neistomišljenike često optužuju za plaćeništvo, zaboravljajući da su u Drugom svetskom ratu strani plaćenici bile upravo njihove ideološke preteče. Oni se pozivaju na patriotizam, od kog umeju da naprave unosan posao, i prozivaju za plaćeništvo nezavisne intelektualce. To moja neznatnost nažalost jeste, (mada) kasnije nego nezavisni pisac – formalno samostalni umetnik. Možda zvuči nadmeno za jednu neznatnost, ali kladim se da tu nezavisnost bar u smislu slobode kritičkog promišljanja i negativnog imenovanja nekih uticajnih a štetnih likova mogu da potvrde makar članovi žirija za dodelu nagrade „Desimir Tošić”, iako do maločas lično nisam poznavao nijednog od njih.
Neko poluupućen, od kakvih su u Srbiji kanda glasniji jedino oni skroz neupućeni, mogao bi da uz sve ostalo u ovom tekstu zameri, a nešto od toga verovatno i s pravom, na nedoslednosti. Jer kako neko ko sebe ne smatra nacionalistom i čija su jedina domovina srpski jezik i srpska književnost, prima nagradu nazvanu po čoveku koji je za sebe tvrdio da je nacionalista? U već citiranom intervjuu, Desimir Tošić je kazao: „Ja sam u osnovi nacionalista (...) Hteo bih da Srbija bude bolja, da bude ugledna kao što je bila”. Pa, kada bi svi bili takvi nacionalisti kakav je bio Desimir Tošić, ne samo da ne bih imao ništa protiv da svi Srbi budu nacionalisti nego bih ozbiljno razmotrio mogućnost da to i sam postanem.
Igor Marojević
objavljeno: 22.02.2013
