Izvor: medio.rs, 28.Mar.2015, 10:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako da prihvatite svoje nesavrseno telo
Recept za mršavljenje je jednostavan. Manje jela, više kretanja. Ipak, ovo nekada nije lako sprovesti. Koliko je teško boriti se sa suvišnim kilogramima, sopstvenim osećanjima, ali i sa načinima ophođenja i komentarima okoline, razgovarali smo sa Slavicom Ivaniš, autorkom knjige „Koraci ka radosti“.
Znanje o nužnosti promena, bilo je praćeno strahom da se iste nikada neće dogoditi. Svi stručnjaci kojima se obraćala za pomoć, bavili su se posledicama njene gojaznosti - >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << lekari zdravstvenim stanjem, nutricionisti pogrešnim navikama u ishrani, treneri inertnošću, akupunkturolozi pojačanim apetitom. I svi uvereni da njen problem može da se reši samo ako bi se MALO potrudila. Niko od njih nije uzeo u obzir razloge zašto jede više nego što joj je potrebno. Jedenje je nešto čime je pribegavala kako bi se suočila sa neprijatnim i bolnim iskustvima, a sve je počelo u detinjstvu.
- Kao mala, više puta sam oslovljena i dozvana uvredom „debela“, nego svojim pravim imenom. Na kraju sam upravo to počela da mislim o sebi, da sam debela i ništa više od toga. U želji da mi pomognu, roditelji su me vodili kod lekara, koji me nisu videli kao devojčicu sa nezadovoljenim emotivnim potrebama, već kao malu žderačicu kojoj je potrebno uskratiti hranu. Kad su to i uradili, ja sam počela da je „kradem“, da jedem kad me niko ne vidi. Jela sam stojeći, s nogu, pored otvorenog lonca, nisam birala zalogaje, ni žvakala, preterivala sam sa konzumiranjem čak onih namirnica koje nisam volela - priznaje Slavica.
U 36. godini otpočela je sveobuhvatnu borbu protiv gojaznosti, koja je uključivala dijetu, fizičke aktivnosti, lekarski nadzor, česte odlaske na program intenzivnog mršavljenja.
- Gubitak kilograma me je dovodio do sve boljeg fizičkog, a sve lošijeg psihičkog stanja. Kako se sloj sala smanjivao, tako se uvećavao moj bes, agresivnost, netrpeljivost. Sve je počelo nesnosno da mi smeta. Primetno vitkija, bila sam tempirana na to da budem negativna. Neprekidno u stanju pripravnosti, čekala sam povod da prekinem da se uzdržavam od hrane i počnem sa preteranim jedenjem. I uprkos tome što sam drastično oslabila, ništa od planiranog nisam ostvarila. Vitkost me je plašila, jer me je plašio život. Sa neprijatnostima koje mi je donosila gojaznost, naučila sam da živim. Zato sam se ponovo ugojila. Prejedanje je moj način nošenja sa problemima - priča sagovornica „Života plus“.
A da bi promene usledile, mržnja prema sopstvenom telu, koja stvara disfunkcionalnost, mora da nestane.
- Potrebno je osloboditi se osećaja krivice, a onda i straha od razlike. Zaključila sam da nemam šta da krijem, da se šunjam po ćoškovima. Nisam ni bolja ni gora od drugih ljudi, već naprosto drugačija. Vežba koja me je „osvestila“ jeste „dijalog sa svojim telom“. Zamislila sam ga na postavljenoj praznoj stolici ispred sebe i počela da vičem kako je odvratno, da ga mrzim, kako me sputava...
Onda sam se zapitala kada me je izdalo. Shvatila sam da mu dugujem zahvalnost, ljubav i prihvatanje, jer me nikada nije sprečavalo ni da šetam ili da plivam - govori Ivaniš.
Sada poručuje svima da smo mi mnogo više od naših tela. Potrebno je presipitati se, sagledati sebe u drugom svetlu, otkriti šta je to najbolje u nama. Trebalo bi da promenimo stav, osnažimo se iznutra i tek tada nastupa prava promena.
.jpg)
