Izvor: Danas, 11.Sep.2014, 22:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako bogati vladaju
Teško da bi bila vest da bogati imaju više političke moći nego siromašni, čak i u demokratskim zemljama, gde svako ima pravo glasa.
Ali dvojica politikologa, Martin Gilens sa Prinstona i Bendžamin Pejdž sa Univerziteta „Northwestern“, nedavno su objavili neke turobne nalaze o Sjedinjenim Državama sa dramatičnim implikacijama za funkcionisanje demokratije - u SAD i drugde.
Istraživanje dvojice autora oslanja se na prethodni rad Gilensa, koji je mukotrpno >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << prikupljao rezultate istraživanja javnog mnjenja o gotovo 2.000 političkih pitanja od 1981. do 2002. Autori su onda, u naredne četiri godine, istraživali da li je američka federalna vlada usvojila politike o kojima su sprovođene ankete i koliko su se one poklapale sa očekivanjima glasača u različitim aspektima distribucije prihoda. Izolovano posmatrano, izgledalo je da su želje „prosečnog“ birača kada je reč o distribuciji prihoda imale snažan pozitivan uticaj na konačnu odluku vlade.
Ali, kako Gilens i Pejdž primećuju, to stvara pogrešan optimistični utisak da vladine odluke predstavljaju želje birača. U većini političkih stvari, prioriteti prosečnog birača i ekonomskih elita previše se ne razlikuju. Na primer, obe grupe birača žele snažnu nacionalnu odbranu i zdravu ekonomiju. Bolji test za istraživanje bio bi šta vlada radi kada dve grupe imaju različita mišljenja. Da bi uradili taj test, Gilens i Pejdž poveli su „trku“ između prioriteta prosečnih birača i prioriteta ekonomskih elita - definisanih kao pojedinci koji su među prvih deset odsto po raspodeli bogatstva - da bi videli ko ima veći uticaj. Pronašli su da uticaj prosečnog birača pada na beznačajne nivoe, dok uticaj ekonomskih elita ostaje krucijalan. Implikacija je jasna: kada se interesi elita razlikuju od interesa ostatka društva, gledišta koja se uzimaju u obzir su upravo gledišta elita - gotovo isključivo njihova.
Gilens i Pejdž su došli do sličnih rezultata za organizovane interesne grupe, koje imaju moćan uticaj na kreiranje politike. Kako zaključuju, „to što misli opšta javnost utiče vrlo malo“ pošto se uzmu u obzir prioriteti saveza interesnih grupa i bogatih Amerikanaca. Ovi obeshrabrujući rezultati vode jednom važnom pitanju: kako to da političari koji ne reaguju na interese ogromne većine birača bivaju izabrani i, što je još važnije, ponovo birani, a slušaju uglavnom najbogatije pojedince? Deo objašnjenja mogao bi da bude da većina birača slabo razume kako politički sistem funkcioniše. Kako Gilens i Pejdž naglašavaju, njihovi dokazi ne impliciraju da vladina politika pogoršava situaciju prosečnom građaninu. Obični građani često dobiju ono što žele, jer su njihovi prioriteti često slični prioritetima elite.
Ali drugi deo odgovora može biti u opakim strategijama kojima lideri pribegavaju. Političar koji pretežno predstavlja interese elita mora da pronađe drugi pristup za privlačenje masa. Takva alternativa mogu biti nacionalizam, podele i identitet - politika zasnovana na kulturnim vrednostima i simbolima, ne na hlebu i onom što uz njega ide. Izbore tada dobijaju oni koji su najuspešniji u zadovoljavanju naših skrivenih kulturnih i psiholoških obeležja. Čuvena je rečenica Karla Marksa da je religija opijum za narod, što znači da verska osećanja mogu sakriti materijalna prikraćivanja koja radnici i ostali eksploatisani narod svakodnevno trpi.
Gotovo na isti način, uspon klerikalne desnice i, sa njom, kulturnih ratova oko „porodičnih vrednosti“ i drugih tema (imigracija, na primer) koje vode visokoj polarizaciji poslužio je da američku politiku izoluje od oštrog rasta ekonomske nejednakosti od kasnih sedamdesetih godina XX veka. Zato su se konzervativci održavali na vlasti, iako su sprovodili ekonomske i socijalne politike štetne po interese srednje i nižih klasa. Politika identiteta je kancerogena jer povlači granice između privilegovanih grupa i onih skrajnutih. To se najjasnije može videti u liberalnim demokratijama poput Rusije, Turske i Mađarske. Nastojeći da učvrste svoje biračko telo, vođe ovih zemalja u ogromnoj meri koriste se nacionalnim, kulturnim i verskim simbolima. Čineći tako, oni raspaljuju strasti protiv verskih i etničkih manjina. Za režime koji oličavaju ekonomske elite (i često su korumpirani do srži), to je trik koji im se na izborima lepo isplati.
Širenje nejednakosti u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju tako nanosi udarce demokratskoj politici. Ne samo što otuđuje srednju i niže klase; ono i unutar elite širi otrovnu politiku podela.
Autor je profesor sociologije na Prinstonu
