Izvor: VOA, 12.Dec.2023, 02:16

Kada kritika Izraela prelazi u antisemitizam?

VAŠINGTON — Granica koja deli legitimnu kritiku politike države Izrael od prelaska u antisemitizam u danima posle 7. oktobra i napada Hamasa, kao i ofanzive IDF-a na Gazu postala je jedna od ključnih tačaka sporenja u Americi i širom zapadnog sveta. Za jevrejske zajednice prethodna dva meseca probudila su najmračnije duhove prošlosti kojom dominira Holokaust, dok propalestinski glasovi strahuju od moguće cenzure koja može umanjiti patnje ljudi u Gazi. U poslednja dva meseca u Sjedinjenim Državama je broj prijavljenih antisemitskih incidenata porastao za 388 odsto, pokazuju podaci Anti-defamacione lige (ADL). Porastao je i broj slučajeva islamofobije u SAD u istom periodu za 216 odsto, prema podacima Saveta za islamsko-američke odnose (CAIR). Najnoviji sukob na Bliskom istoku počeo je 7. oktobra napadom Hamasa, koji su SAD 1997. proglasile za terorističku organizaciju, na Izrael u kojem je ubijeno 1.200, a oteto 240 ljudi. Kao odgovor na to, Izrael je pokrenuo ofanzivu na Pojas Gaze u kojoj je do sada ubijeno više od 18.000 ljudi. Šta je antisemitizam? Mehnaz Afridi, profesorka Menhetn koledža, koja između ostalog predaje predmet Muslimani i Holokaust, objašnjava za Glas Amerike da je antisemitizam u osnovi određena percepcija Jevreja, “koja se može izraziti kao mržnja prema Jevrejima, retorička ili fizička, prema verskim institucijama, korišćenje stereotipa o Jevrejima, a takođe i manifestacija nasilja nad Jevrejima”. Alehandro Baer, sociolog iz španskog Nacionalnog istraživačkog saveta i pridruženi član Centra za istraživanje Holokausta i genocida Univerziteta Minesota kaže za Glas Amerike da Jerusalimska deklaracija objašnjava da “antisemitizam obuhvata diskriminaciju, predrasude, neprijateljstva ili nasilje prema Jevrejima zato što su Jevreji (ili prema jevrejskim institucijama zato što su jevrejske)”. Džošua Šejns, direktor Arnolds centra za izraelske studije Čarlston koledža, u izjavi za Glas Amerike kaže da ljudi nekad “pogrešno etiketiraju stvari koje zaista zaslužuju legitimnu kritiku”. “Ono što treba imati na umu je da kritika države mora da se fokusira na tu državu i da ne možete pretpostaviti da su Jevreji bilo gde u svetu, samo zato što su Jevreji, na neki način povezani sa Izraelom. Čak i ako su oni sami cionisti i imaju identitet koji je povezan sa Izraelom”, ističe Šejns. “To ne znači da su oni odgovorni za ono što Izrael radi ili ne radi. A kada se ta razlika zamagli, tada dolazi do nevolja”. Među tvrdnjama koje se mogu povremeno čuti u američkoj i evropskoj javnosti je da antisemitizam nije uvek usmeren protiv Jevreja, pošto i neki arapski narodi sa Bliskog istoka pripadaju semitskim grupama. “Ja predajem o antisemitizmu i govorim o Semitima, a Arapi se smatraju Semitima. To je bio lingvistički termin koji je obuhvatao i Arape i Jevreje. A onda je tokom 1870-ih, Nemac Vilhelm Mar došao do definicije antisemitizma koja je uključivala samo Jevreje. Zato se ovde i na mnogim mestima u svetu uglavnom radi o Jevrejima”, objašnjava profesorka Afridi. Džošua Šajns takođe ističe da reč antisemitizam označava mržnju i diskriminaciju prema Jevrejima. “Možda to nije najbolji termin, ali se zadržao do danas i ova reč je postala međunarodna”. Muslimani i antisemitizam Profesorka Afridi, rodom iz Pakistana, kaže za sebe da je religiozna muslimanka i da su u verskom učenju “Jevreji, poput hrišćana, narod iz Knjige”. Taj izraz se koristi u islamu da za pripadnike drugih religija. Afridi zato tvrdi da je “manje antijudaizma u muslimanskom i arapskom kontekstu, ali je došlo do svojevrsnog prelivanja negativnih stereotipa iz evropskog konteksta”. “Zato što su Evropljani kolonizovali mnoge muslimanske zemlje. A ti stereotipi su se preneli kolonizacijom Arapa, Jevreja, muslimana... Bilo je i sukoba jednih protiv drugih. A onda, naravno, počevši od 1930-ih, došlo je do porasta antisemitizma u onom što je nazivano Palestina zbog masovne imigracije Jevreja u ono što su sada Izrael i palestinske teritorije”. Ona je napisala knjigu “Holokaust kroz oči muslimana” kako bi govorila o tome što se dogodilo tokom Drugog svetskog rata i kako se muslimanski antisemitizam proširio u mnogim delovima muslimanskog sveta. "I to je strašno. A mislim da u muslimanskom svetu postoji i problem da se uopšte priča o Jevrejima i tome kako se oni samoopredeljuju širom sveta”, dodaje ona. Šta je cionizam? Sociolog Alehandro Baer kaže da je cionizam “politički pokret koji je težio i uspeo da uspostavi domovinu Jevreja u delu istorijske zemlje Izraela”. “U teoriji, mogla bi da bude održiva ideja da umesto jevrejske države Izrael na toj teritoriji treba da postoji dvonacionalna jevrejsko-palestinska država. To bi bila anticionistička pozicija koja sama po sebi ne mora da bude motivisana antijevrejskim osećajem”, navodi on. Tvrdi, međutim, da je to nerealno i praktično neizvodljivo, kao i da bi razbijanje države Izrael imalo pogubne posledice. “Masakr Hamasa 7. oktobra pokazao je kako se sprovodi genocidna namera kada su država i njena bezbednost ozbiljno oslabljene. U tom pogledu, anticionizam i antisemitizam se preklapaju”. Uklanjanje države Izrael, a time i fizičke bezbednosti miliona Jevreja jeste antisemtisko, kaže Baer i ističe da insistiranje na rešenju o dve države nije. “Međutim, većina anticionističkih slogana ne zalaže se za rešenje dve države, pa čak ni za dvonacionalno rešenje”. Pored palestinskih, arapskih i muslimanskih organizacija koje tvrde da se bore protiv cionizma, ali da nisu antisemitske, u SAD i Evropi postoji više jevrejskih anti-cionističkih udruženja i pokreta. Džošua Šejns kaže da Jevreji mogu da budu cionisti i da ne moraju nužno da podržavaju ono što Izrael radi. “Biti cionista je vrsta etničkog ponosa i to možete da budete bez da ste ultra religiozni. To je način da budete ponosni što ste Jevrejin. I nije nužno povezano sa potezima Izraela. Kao što je Irac koji živi u Americi ponosan na svoje irsko poreklo. Nije povezan sa tim šta Irska radi u ovom trenutku, a možda nije dobro”. Mehnaz Afridi misli da bi veliki deo muslimana rekao da nema problem sa Jevrejima, ali ima sa Izraelom ili cionizmom. “Ali postoji i problem sa pogrešnim shvatanjem cionizima", kaže ona. “Cionizam je veoma složen pojam i razvio se 1870-ih zahvaljujući Teodoru Herclu, koji je došao na ideju da Jevreji moraju da odu iz Evrope, a posebno Rusije, da se samoopredele, jer ne mogu tu da žive i da se asimiluju”, ističe Afridi. Hercl, čiji su preci sa očeve strane sahranjeni na jevrejskom groblju u Zemunu u Srbiji, bio je sekularni vođa, ali je imao i podršku nekih ortodoksnih Jevreja koji su zaista verovali u teološki Sion, odnosno ono što je tada bilo, Palestina. “Tu je njihov Zid plača, Sveta zemlja, toliko različitih istorijskih svetih mesta za koje su Jevreji zaista verovali da moraju da im se vrate kako bi se iskupili”, objašnjava Afridi. “I tako je sam cionizam politički, sekularan, religiozan, kulturni. Ali nije nužno ono kako se tumači u muslimanskom svetu kao sila koja želi da istera Palestince ili arapski svet”. Godine 1975, zemlje članice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija usvojile su rezoluciju 3379 sa 72 glasa za i 35 protiv kojom se „određuje da je cionizam oblik rasizma i rasne diskriminacije“. Rezolucija je usvojena uz podršku sovjetskog bloka, pored zemalja sa arapskom i muslimanskom većinom. Tadašnji američki ambasador pre glasanja je optužio UN da će “pretvoriti antisemitizam u međunarodni zakon”. Ipak, 1991. Generalna skupština UN usvojila je Rezoluciju 46/86 poništavajući odluku iz Rezolucije 3379, kojom je cionizam nazvan oblikom rasizma. Predlog je podržalo 111 zemalja, protiv je bilo 25 zemalja, a uzdržanih 13. Pesme, slogani i pozivi na nasilje Na propalestinskim protestima širom sveta mogao se čuti slogan “Od reke, pa do mora, Palestina će biti slobodna”. Mnogi palestinski aktivisti kažu da je u pitanju poziv na mir i jednakost posle 75 godina izraelske državnosti i decenijama duge izraelske vojne uprave nad milionima Palestinaca. Jevreji u sloganu čuju jasan poziv na uništenje Izraela. “Svako ko nešto zna o izraelsko-palestinskom sukobu zna da je reka Jordan, a more Mediteran, pa ovo ‘oslobođenje’ podrazumeva genocid ili etničko čišćenje Jevreja“, navodi sociolog Baer. “Ne mogu to drugačije da razumem, iako sam svestan da mnogi demonstranti u Evropi i SAD nisu znali za frazu, njeno značenje ili implikacije. Ipak, kada ljudi misle da brane ljudska prava, a repliciraju slogane Hamasa, to je veliki problem. Jedva da smo na tim skupovima čuli parole koje su za mir, za prava ili za dve države, a da ne govorimo o osudi masakra Hamasa”. Mehnaz Afridi se slaže da postoji mnogo neznanja kod ljudi koji koriste ovaj slogan. “Ljudi govore ‘Od reke, pa do mora Palestina će biti slobodna’, ali to zaista znači uništenje Izraela. Nikada se ne bih pridružila protestu koji to govori o bilo kojoj grupi, posebno o Jevrejima“. Ona podseća da rečenica koja sadrži izraz “od reke, pa do mora” stoji u povelji Hamasa, ali se nalazila i u prvobitnoj platformi Likuda, vladajućuje partije izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. "Za mene kao muslimanku to je bilo štetno jer je Hamas predstavlja anatemu za moju religiju. To nije islam. Ono što Hamas radi i eliminacija Jevreja uopšte nije muslimanski način. U stvari, mi patimo kao braća i sestre i molimo se kao braća i sestre, baš kao i sa hrišćanima”. Prema navodima Džošue Šajnsa ovi stihovi “ponekad imaju nasilno značenje u smislu etničkog čišćenja Jevreja ili genocida, a nekad se slogan koristi u smislu da svi ljudi treba da budu slobodni, i Jevreji i Palestinci”. “Zavisi od osobe koja to peva. Mislim da sam čuo i verziju koje glasi: ‘Od reke, pa do mora svi treba da budu slobodni’ i mislim da je to veoma lepo. To je jasno pokazalo da se radi o Jevrejima i Palestincima, a ne samo o jednima ili drugima“. Još jedan od izraza koji je tokom prethodna dva meseca podizao ionako visoku temperaturu na protestima je “intifada”. Ovu reč Palestinci su koristili kao termin za ustanak protiv izraelskih vlasti. Prva palestinska intifada trajala je od 1987. do 1993, a druga od 2000. do 2005. “To je nasilno i može da bude problematično, ali nije nužno antisemitsko. Ali kada čujem fraze poput ‘globalizujte intifadu’, to me plaši i sugeriše prelazak granice i napad na Jevreje van Izraela. To je za mene definitivno antisemitski i veoma opasno i zastrašujuće“, navodi Šajns. Mehnaz Afridi smatra da se, za sada, bar u SAD na većini protesta reč intifada koristi kao poziv na otpor bombardovanju civila u Gazi, ali da generalno postoje, unutar arapskog i palestinskog stanovništva, ekstremističke frakcije koje bi podsticale na nasilje. “Zato mora da se veoma pazi kako se koriste ovi izrazi. Ako imate slogane ili postere koji izjednačavaju nacističku svastiku sa jevrejskom zvezdom, to je veoma, veoma uznemirujuće. Ili ako se izjednačava cionizam sa nacizmom. To je takođe netačno”. Dodaje da ekstremne poruke ne doprinose solidarnosti, jer kako navodi, mnogi Jevreji ne žele ubistva Palestinaca, kao što ni mnogi muslimani ne žele ubistva izraelskih civila. Bojkot Izraela i izraelskih proizvoda U poslednjih 15 godina propalestinske organizacije su razvile još jedan vid protesta protiv Izraela, koji je za neke sporan i otvara vrata antisemitizmu. Radi se o pokretu BDS (Boycott, Divestment and Sanctions – bojkot, ddivestiranje/prodaja, sankcije) koji cilja kompanije koje imaju veze sa Izraelom. Pristalice ovog pokreta tvrde da se bore za ljudska prava Palestinaca i negiraju optužbe za antisemitizam. “Pozivi na bojkot mogu i ne moraju da sadrže antisemitske motive. Ali pojedinci koji promovišu BDS kampanju u većini slučajeva imaju dvostruke standarde. Ovde u Španiji, to je očigledno među krajnjom levicom. Izrael je izdvojen kao zli akter kojeg treba bojkotovati, dok mnoge druge države sa užasnim podacima o kršenju ljudskih prava nisu. I neizbežno je pitanje - zašto?”, kaže sociolog Alehandro Baer. Profesor Džošua Šajns kaže da ne misli da je antisemitizam ako neko želi da bojkotuje robu uvezenu iz Izraela. “Ali ako ćete otići i reći, pa, ovaj restoran služi izraelsku hranu ili su vlasnici Jevreji ili Izraelci, onda to nije BDS, već mi se čini da prelazi granicu antisemitizma. Takođe, ako neko ide ispred sinagoge i sličnih mesta… Važno je zapamtiti razliku“, poručuje on. Mehnaz Afrizi kaže da je i sama često kritikovala Izrael i to na način da niko od njenih jevrejskih kolega nije imao problem sa tim. “Kada počnete da govorite da bilo šta što je jevrejsko treba bojkotovati, to je problem jer u SAD ima dosta Jevreja, koji žive ovde i ne slažu se sa onim što Izrael radi. I postoje veoma različite perspektive, baš kao i kod muslimana. A stalno nas stavljaju u poziciju kako smo svi isti… Kao što govorim i studentima kojima pričam o Balkanu, nisu svi Bošnjaci isti ili nisu svi Hrvati isti”. Dodaje i da je jedan od razloga što ne podržava BDS to što ne želi da bojkotuje Palestince koji žive i rade u Izraelu, kao ni akademske i intelektualne slobode. Uloga obrazovanja Profesorka Afridi kaže da su njeni studenti na Menhetn koledžu prilično zbunjeni svim što se dešava i ne razumeju u potpunosti, recimo, šta je cionizam i zašto ne postoji palestinska država. “Mnogo učenika je ostalo bez tih informacija tokom školovanja, jer to nije deo naše obrazovne strukture. Tek kada stignete na koledž, možete da pohađate ove kurseve. A ponekad je to prekasno”. Kaže da na koledžu na kojem predaje nije bilo incidenata kakvi su zabeleženi u drugim obrazovnim institucijama. Tako su se na udaru kritika našli univerziteti poput Harvarda, Kolumbije, MIT-a i Pensilvanije zbog propalestinskih protesta na kojima su neki učesnici slali i antisemitske poruke. Afridi kaže da su u kampusu Menhetn koledža muslimanski studenti sakupljali pomoć za Palestince, kao i da su jevrejski studenti proslavili početak velikog praznika Hanuke. Kao neko ko poslednjih godina često putuje na Balkan kaže da taj region i Bliski istok povezuje “sećanje na sukobe koje ne odlazi", da se ljudi plaše da se ne ponovi ono što se događalo u Bosni od 1992. do 1995. “Moramo da sednemo i da imamo dijalog na najbolji mogući način, jer ovo ranjavanje i bol nisu nestali. Ljudi i dalje imaju mnogo trauma. Pogledajte Holokaust, desio se četrdesetih godina prošlog veka i ljudi su još traumatizovani. A u Bosni je došlo do nasilja devedesetih. Bio je to prvi genocid na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata”. Alehandro Baer ocenjuje da postoji veliki jaz između “globalnog jevrejskog senzibiliteta”, duboko uzdrmanog masakrom Hamasa, i nejevrejskog sveta koji je u velikoj meri ignorisao ili umanjio značaj događaja 7. oktobra. “To je naročito slučaj na univerzitetima i u intelektualnim krugovima, ovaj lom će biti veoma teško prevazići”. Strah i briga O osećaju straha i nelagode koje je izazvao rast antisemitizma u Americi govorio je Džošua Šejns. “Često se brinem. Znate, ja sam vrlo levo orijentisan, ali sam takođe Jevrejin. I stavljam kapu na glavu kao i mnogi drugi Jevreji, ali i muslimani. I brinem kada šetam okolo, da li ću da sretnem nekog ko će da mi priđe jer je besan na Izrael, a zna da da tu ne može ništa, ‘pa će sad da uhvati ovog Jevrejina‘”. Ipak, ističe da Jevreji u Americi imaju na umu da muslimani oko njih nemaju veze sa onim što Hamas radi, kao što ni Jevreji, čak i ako su cionisti, nisu saučesnici u nečemu što radi Izrael. “Oni nisu Izrael, a to nije ni restoran koji je u vlasništvu Jevreja, sinagoga, škola. Protestuj protiv Izraela, idi pred ambasadu, konzulat. Primera radi, ima mnogo razloga za proteste protiv Rusije, ali ruska pravoslavna crkva ne bi bila pravo mesto za to. Svakako da postoje stvari vredne protesta, ali ne na taj način”. Alehandro Baer ističe da antisemitizam nije nova pojava, ali kaže da je posle 7. oktobra dostigla nivo bez presedana u novijoj istoriji. Smatra i da je jedan od problema u borbi protiv antisemitizma to što se “često ne prepoznaje kao takav”. “Bilo koja politika države Izrael može da bude predmet kritike, bez da se pređe granica. To vidimo i ovih dana. Kada evropski lideri pozivaju na poštovanje međunarodnog humanitarnog prava, to jeste ili podrazumeva kritiku. Kada se činjenice iskrive i Izrael optuži da je počinio genocid nad palestinskim narodom, to prelazi u antisemitsko huškanje, posebno kada se koriste nacističke analogije”. Profesorka Mehnaz Afridi ističe da je sukob na Bliskom istoku uvek predstavljao “ogroman problem za koji se svi pretvaraju da ga ne vide”, u smislu geopolitičke situacije na Bliskom istoku, ali i globalno jer su umešane evropske zemlje, afričke, južnoazijske koje su muslimanske. “Rastužuje me što za živote ljudi u Sudanu, a radila sam na temi genocida 2005, koji još traje - muslimani nikada nisu bili tu da pomognu. Nad Ujgurima se sprovodi genocid u Kini. A muslimani kažu: ‘Znate, mi trgujemo sa Kinom’. Pa onda masakr na Rohingja muslimanima u Mjanmaru koji opet eskalira. Moje pitanje, za većinu muslimana je - zašto je ovo važnije od svega ostalog”, govori ona. Podvlači da time ne želi da kaže da palestinsko pitanje i njihovi životi nisu važni, “ali su važni i životi u Darfuru, kineskih muslimana ili Rohindža, kao i muslimana u Indiji koji danas zaista pate”. “Moramo da posmatramo situaciju kao tapiseriju 21. veka, jer se situacija tiče religije, rase, zemlje, nacionalne države, kolonizacije i modernih država, koje ili podržavaju Izrael ili govore malo u ime Palestinaca. Ako nam je, kao muslimanima, zaista stalo do palestinskog naroda, oni bi danas imali državu”.

Nastavak na VOA...