Izvor: Politika, 02.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad si gladan – kradeš, kada nisi – biješ
Dva prvaka su izujedala i isprebijala drugara iz razreda 2005. godine u jednoj beogradskoj školi. Imao je modrice i posekotine po celom telu. Godinu dana kasnije u osnovnoj školi u Borči trojica sedmogodišnjaka stravično su pretukla vršnjaka u učionici. Deset dana dečaka su lečili od posledica tuče u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.
Koliko dugo se leče psihičke traume posle ovakvih događaja?
Statistički podaci govore da se iz godine u godinu broj krivičnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dela protiv života i tela među maloletnicima znatno povećava. Od 2004. godine do danas udeo ove vrste krivičnih dela kod maloletnika je udvostručen. Takođe u 2005. godini tri puta više maloletnika je privedeno i optuženo zbog ubistva ili pokušaja ubistva nego 2004. godine.
Milana Ljubičić, sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, dugo proučava maloletničku delinkvenciju. Tvrdi da je nasilje među decom u porastu svuda u svetu.
– U SAD i u Izraelu od 1980. do 1990. godine broj ubistava među maloletnicima povećan je za 87 odsto. U Evropi je taj problem od devedesetih godina prošlog veka posebno izražen u Austriji, Danskoj i Litvaniji. U Srbiji ima drastično više nasilja u školama i među decom nego ranije, ali podignuta je i svest društva u vezi sa ovim pitanjem, pa je tako loš utisak dodatno pojačan.
Koji su uzorci nasilja među decom?
– Kao sociolog mogu da kažem da je reč o poremećaju opštih društvenih vrednosti koje utiču na porodicu. Potencijalno nasilno dete najčešće odrasta ili u porodici gde roditelji nemaju vremena za njega zbog prezauzetosti ili u porodici gde postoji alkoholizam, odnosno devijantno ponašanje. Treća mogućnost je da dete živi u porodici u kojoj je u centru interesovanja svojih roditelja, odnosno da je prezaštićeno. To nije dobro, posebno u adolescenciji kad dete ispituje granice do kojih može ići stvarajući identitet.
Da li se deca ugledaju i na primere iz društvene elite?
– Nesumnjivo. Uticaj društva prelama se kroz porodicu. Deca razmišljaju: „Ako je onima koji predstavljaju elitu dopušteno nasilničko ponašanje, zašto onda nama ne bi bilo?”
Siledžijstvo je danas društveno prihvatljivije nego ranije?
– Nasilje je nažalost postalo normalan oblik ponašanja, jer nije društveno sankcionisano na odgovarajući način. Oštrije zakonske mere, po mom mišljenju, ne bi pomogle, ali drugačiji pristup vaspitavanju dece da. Maloletničko prestupništvo u Srbiji se u prošlosti menjalo. U vreme rata, od 1991. do 1995. godine, maloletnici su najčešće krali i otimali, a nanošenja telesnih povreda, pokušaja ubistava i ubistava bilo je mnogo manje. Od 1995. godine, posebno 1998, dolazi do porasta dela protiv ličnosti i smanjenja broja krađa. Od tada tuče, pokušaje ubistva prati izrazita brutalnost i nepotrebno nasilje. Zašto je tako, teško je objasniti.
Kako popraviti stanje?
Drugačijim vaspitavanjem dece, pre svega. Način vaspitavanja, doduše, jeste u dobroj meri društveno određen. Sredina, praktično, zahteva da dete bude uspešno. Potrebno je da se dete bavi sportom ili muzikom, mora biti dobro obučeno, jer u suprotnom nije prihvaćeno. Takođe u Srbiji, zapravo u Evropi, postoji vaspitni obrazac koji bi trebalo promeniti. Deci je mnogo toga podređeno i roditelji se, u tom smislu, doslovno žrtvuju za njih. Takva deca dugo ostaju nezrela, jer se za premalo stvari u životu bore sami.
B. P.
[objavljeno: 03/03/2008.]
