Izvor: Politika, 09.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad ljubav umre
Šta ostaje posle razvoda? Navika da se i dalje spava na svojoj polovini kreveta iako je on celom svojom toplom površinom na raspolaganju i potreba da se vrhovima prstiju uštinemo za kožu da bismo se uverili da je život na različitim adresama postao realnost, a ne samo ružan san koga smo upravo otresli sa vrhova trepavica... Običaj da se u džezvu za kafu sipa voda za dva topla napitka koja mirišu na jutarnji ritual dogovaranja oko kućne nabavke za tekući dan, ručak kod kumova i odlazak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na roditeljski sastanak...
Noći provedene u društvu gospođe Tišine i u prelistavanju fotografija sa letovanja koje još uvek mirišu na sunce, more i lavandu i koje se smenjuju sa slikama prekrivenim pahuljama i fotografijama porodičnih slavlja na kojima je fotoaparatom uhvaćen suvi koncentrat sreće...
Nova svitanja, koja padaju kao kapi gorko-slatkog parfema smućkanog od mirisa svih uspomena iz bračnog života i novi dani u kojima moramo da se suočimo sa prijateljima i poznanicima koji nam izjavljuju saučešće, a potom i sa advokatima koji predlažu sporazumni dogovor oko podele imovine...
Uz razvod se ne prilaže uputstvo za upotrebu i svaki bračni par izabere sopstveni scenario za završetak „petog čina” svoje životne drame, ali još uvek niko nije napisao priručnik za deobu neprocenjivih emotivnih dragocenosti koje se gomilaju sa bračnim godišnjicama.
Kome treba da pripada aparat za kokice kojima smo se gađali gledajući filmove dok se boje ne rastope, a kome mikrotalasna pećnica u kojoj su se prvo pekli „mladenčići”, a potom i đakonije čije smo recepte samouvereno uzimali iz Patinog kuvara i enciklopedije Džejmi Olivera? Na kakvom smetlištu uspomena treba da završi bračni krevet, video-kaseta sa medenog meseca i ulje na platnu na kome jedan zaljubljeni par pozira na skalinama kamenog grada smeštenog u zagrljaju jadranskog mora i miholjskog leta? Ko ima pravo prvenstva na minijaturnu Ajfelovu kulu, venecijansku gondolu, krivi toranj i ostale kičaste suvenire koje smo donosili iz evropskih metropola, a ko će u novi život da krene sa multipraktikom i peglom?
Nesigurnije od Bambija na ledu, pravimo prve korake kroz minsko polje uspomena, nastojeći da izbegavamo restorane u kojima smo se konobarima obraćali sa „ti”, butike u kojima smo kupovali srcolike jastuke i mirišljave sveće, cvećare u kojima smo prijateljima kupovali aranžmane za krsne slave i dečje rođendane i sve što nas podseća na emotivnu nuklearnu katastrofu...
„Od onolikih žetvi osta šaka raži, od onakve rapsodije samo šum, od riznice iskrenosti kusur laži, i nema srce šta da traži tu...”.
Ako je verovati statistici, svaki četvrti bračni par u Srbiji svoju životnu bajku na temu „i živeli su srećno i dugovečno do kraja života” završava u brakorazvodnoj parnici. Ako bismo paragrafirali poetu koji tvrde da „poentu ne treba tražiti na kraju drame, jer poentu krije prvi čin” onda treba reći da brakovi koji počinju kao sinteza nepomirljivih razlika završavaju u tužnoj brakorazvodnoj statistici.
Mit o suprotnostima koje se privlače važi u hemiji i fizici, a statistika nauke o duši govori da ljubav nije dovoljna da se obrišu sve različitosti u poreklu, obrazovanju i pogledima na život...Teorija emotivne katastrofe svedoči da najmanje šanse za uspeh imaju oni brakovi u kojima statiraju bitange i princeze, lepotice i zveri, Maze i Lunje, Pepeljuge i prinčevi i ostali živopisni karakteri iz Diznijevih filmova koji klincima obezbeđuju vizu za carstvo snova.
Katarina Đorđević
[objavljeno: 10.02.2008.]
