Izvor: Politika, 04.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KOSOVSKO MORE
Gost (ni)je uvek u pravu Jugoslavija se raspala i svako je dobio svoj deo Jadrana. Čak i Kosovo. Taj deo nešto je manji od bosanskog komada, neatraktivnog priobalja oko Neuma, i svodi se na Veliku i Malu plažu, dakle Ulcinj i neposrednu okolinu...
Ali ko je jednom bio tamo jasno mu je čije je to parče mora. Najnoviji incident o kome se u Crnoj Gori, većinom, barem kada je o medijima reč, govori informativno, dakle u pola glasa, a u Srbiji, pretežno, barem kada je o medijima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reč, glasnije nego što cela priča zaslužuje, potvrđuje tezu da Kosovo ima more i da će Albanci ono što umisle da su njihova prava braniti i demonstracijama.
Kao pre neki dan kada je njih oko dve hiljade blokiralo put u Ulcinju blizu Male plaže, prizivalo OVK, pocepalo košulju šefu ulcinjske policije, izdejstvovalo prijem kod predsednika opštine i likujući se vratilo na plažu da se malo rashlade.
Ima kod Bogumila Hrabala u romanu "Služio sam engleskog kralja" jedan deo koji se odnosi na uputstva nadkonobara kelneru početniku, glavnom junaku priče, da je njegov posao da ništa ne vidi i ne čuje, isto kao što mu je posao da sve vidi i čuje.
Crnogorski mediji, bliski vlasti, ponašaju se po prvom delu uputstva, a srpski tvrde da su sve videli i čuli i izvode zaključke o katastrofalnom učinku referenduma jer tobože tek sada postaje jasno da će Albanci benevolentnost prema nezavisnoj Crnoj Gori da naplate pravom da na plaži ne plate suncobran i ležaljku.
A oko toga je i izbio incident. Tehnička služba Male plaže htela je da naplati blagodeti odmora puno ljudi na malom i, inače, katastrofalno prljavom prostoru, izbila je čarka jer su gosti iz kosovskog Istoka valjda smatrali da su ležaljka i suncobran uračunati u cenu albanske podrške Đukanovićevom projektu i eto ti belaja. Onog časa kada su vinovnici incidenta privedeni u stanicu policije da daju iskaz turisti s Kosova su demonstrirali solidarnost koja prevazilazi granice turističke ozlojeđenosti i pretvara se u politički protest.
Dobro, reći će neko, turisti se svuda bune. Najčešće individualno, ali i kolektivno. Dogodi se da cela grupa vija predstavnika turističke agencije jer im je umesto soba s pogledom na more dodeljen prostor iz koga se jedino vidi kako ujutro iz kamiona istovaruju smrznutu ribu koja im se uveče prodaje kao sveža.
Ovo što se dogodilo u Ulcinju, međutim prevazilazi te granice, odnosno to nije bila pobuna zbog neadekvatnog smeštaja, nedostatka vode, prljave posteljine ili neke druge banalne stvari uračunate, inače, u ovdašnju cenu onoga što se samo uslovno može nazvati odmorom.
Bila je to, ma koliko zvaničnici u Crnoj Gori bili nevoljni da priznaju, politička demonstracija u kojoj nema vađenja na ono staro turističko pravilo da je "gost uvek u pravu". Da se tog pravila u svim slučajevima drže i da crnogorske turističke vlasti novčano obeštećuju one koji se usude ovde da letuju svi bi se mi vratili bogatiji nego što smo pošli na put.
Radi se o međunacionalnom incidentu ozbiljnih razmera i crnogorska opozicija, pred predstojeće parlamentarne izbore, ozbiljno igra na tu kartu kritikujući vlast zbog prećutkivanja razmera i mogućnih implikacija incidenta, što je, usudio bih se da kažem, jednako opasno kao i prećutkivanje činjenice da je tu, u pobuni dve hiljade ljudi obučenih u kupaće gaće, bilo više spontanosti u demonstriranju jedne vrste političke volje nego bilo kakvog spontanog otpora prema poslovično neposlovnom crnogorskom turizmu.
U tom delu crnogorskog primorja Albanci s Kosova osećaju se kao svoj na svome i državne tapije manje ih zanimaju od činjenice čije su ovce na livadi. Crnogorski mediji kao utešnu vest objavljuju informaciju da je u utorak u Ulcinj pristiglo 48 autobusa s registracijama KS koji su dovezli 1.800 novih turista s Kosova i iz toga izvlače zaključak da incident oko suncobrana na Maloj plaži nije izazvao neku štetu.
Za sada i nije. Verujem da crnogorska vlast ume da razlikuje turizam od politike, ali će, barem na delu primorja i turisti to isto morati da nauče.
Godinama već svratim do Ade Bojane. Na delu puta od Ulcinja do Štoja, pravom kao strela, vozi se, kao od šale, kad nema policije, i brzinom od sto kilometara na sat. Godinama unazad primećujem kola s kosovskim registracijama kako voze brzinom od dvadesetak kilometara na sat. Sporo voze jer razgledaju okolna imanja i kuće kraj puta.
Glavni urednik nedeljnika "Vreme"
Dragoljub Žarković
[objavljeno: ]
