Izvor: Kurir, 12.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KOSOVSKI CIKLUS
U najnovijoj knjizi „Čopor“, Legija piše o Jovici Stanišiću, koga naziva Ledeni , Frenkiju Simatoviću „Senki“ i drugima
BEOGRAD - Dok se u Specijalnom sudu i Palati pravde izriču maksimalne presude, Milorad Ulemek ne zastaje sa svojim spisateljskim opusom. Nedavno se u prodaji, ali samo u probranim knjižarama, našla njegova najnovija knjiga „Čopor“, u kojoj on iznosi svoje viđenje početka oružanih sukoba na Kosmetu, uz opis nekih realnih situacija u kojima >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << je lično učestvovao.
Knjiga je dinamično pisana, s mnoštvom detalja i opisa prirode, koja u tim trenucima nije bila samo lep krajolik, nego ratište, iscrtana mapa kojom on sa svojom jedinicom uleće u paklene okršaje s teroristima.
- Svaki Šiptar koji je okačio pušku o rame proglašavan je teroristom na državnoj televiziji. To su obični kokošari koji napadaju iz zasede, a kad zagusti, sve petama u dupe. Samo da ih vidim hrabre i odlučne, pa mogu i da umrem - opisuje bivši legionar svoje neprijatelje.
U knjizi se pominje čitav komandni lanac, naravno, s nadimcima koje im je Ulemek pripisao. Konkretno, Jovicu Stanišića, svog tadašnjeg načelnika, zove Ledeni ili Babo. Njegovog zamenika Franka Simatovića Frenkija - Senka. Sretena Lukića, jednostavno - General.
- Niko iz kosovskog štaba nije mogao direktno da mi naređuje. Imao sam diskreciono pravo da sam odlučujem o njihovim naređenjima. General je znao da ja imam samo dva čoveka iz vrha države koji mogu da mi naređuju. Kao i da on nije na tom kratkom spisku - ovde Legija očigledno govori o tome da je naređenja primao samo od Stanišića, i, verovatno, Slobodana Miloševića.
Najbolja ilustracija njegovog odnosa prema nadređenima vidi se u opisu razgovora s tadašnjim ministrom policije Vlajkom Stoiljkovićem: „Nisam neozbiljan, ozbiljan sam, ma, nemojte da brinete, jebaćemo im kevu...“
„Čopor“ govori o ulozi JSO u obračunu s teroristima, a Legija posebno opisuje borbe u Likovcu, Lauši, dreničkom kraju, Metohiji i sudbonosnoj bici za oslobađanje Dečana.
- Visoki Dečani ne smeju pasti u njihove ruke. Ako to budu uspeli da zauzmu, onda su Srbiji uzeli srce njene istorije i sramota će sve nas koji smo ovde pratiti celog života - piše Legija, koji je pred svaku akciju išao u Pećku patrijaršiju da se pomoli.
Takođe, više je nego upečatljiv trenutak kad, usred borbe, Crnogorac, specijalac Vučina, kaže:
- E, jebem te, Srbijo, kad je NATO za svoje saveznike uzeo Čokalije i Albance, koji i dan-danas jebu koze i brišu guzicu kamenom!
JSO je tada imao specifičnu strategiju, od koje se teroristima ledila krv u žilama. Dovoljno je bilo samo da ih vide, pa da se uz povike „šareni, šareni“, svi posakrivaju u mišje rupe. A, kad bi se moćna formacija opremljena najmodernijim oružjem i oruđem upustila u direktan sukob uz muziku Metalike ili Ramštajna s razglasa na džipovima, psihološka prednost i vojničko umeće, a pre svega hrabrost i strast za borbom, činili su svoje.
Uglavnom, Ulemek sebe u „Čoporu“ prikazuje kao vrsnog profesionalca, stratega i stručnjaka za gerilsko ratovanje, posvećenog crkvi i svom narodu, disciplinovanog, čvrstog vojnika, a opet veoma emotivnog, ranjivog čoveka, sina, oca i prijatelja.[ antrfile ]
DUVAO DŽOINT UZ PINK FLOJD
S jasnom namerom da pokaže kako se ispod uniforme nalazi samo čovek od krvi i mesa, Legija otkriva i da je povremeno znao da se opusti.
- Alkohol je bio najstrože zabranjen u jedinici. Smatrao se smrtnim grehom. Kazne su bile strašne, ne bih da ih opisujem. Alkohol je sam đavo u tečnom obliku, daje lažnu hrabrost... Kad odemo u Beograd, na dopust, razvaljivali smo se od alkohola, a znali smo da od klinaca pred zoru uzmemo džoint i povučemo koji dim. Pio sam samo čaj, to su svi znali. Kafu nisam pio, jer mi je moja baba Koviljka rekla da od nje raste rep - navodi Ulemek.
Međutim, bez predrasuda priznaje da je u jednom trenutku, u bazi u zatvoru Dubrava kod Istoka, s jednim od kolega, radi opuštanja, „zavario jednu buksnu“ (popušio cigaru marihuane). Naravno, uz muziku, najpre grupe Prodidži, Pink Flojd, Bore Čorbe...
