Izvor: Politika, 05.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KO JE VIŠE LAGAO
Jedna neuručena novinarska nagrada Udruženja novinara Srbije kolegi novinaru iz Zagreba, koji je nagradu prvo prihvatio, a onda u poslednjem trenutku odbio da je primi, opet nas je, na neki način, vratila u ratne dane tokom 1991. godine. Opet se razmenjuju međusobne optužbe za "ratnohuškačko" novinarstvo, spominje se "osvajanje slobode za medije" i "osvajanje gradova", a sve u kontekstu "moralnih načela i ljudske savesti". Kao da su mediji crkva za takvu vrstu molitve i pokajanja.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Zapravo, vraćamo se na pitanje istine o događajima iz bliske nam prošlosti, pitanje istine koja i posle toliko godina nije ista za mnoge u Beogradu i mnoge u Zagrebu. Ili još direktnije, vraćamo se na pitanje: čiji su novinari svih ovih godina više lagali?
Iako protokom vremena razne trake raznih snimljenih razgovora, tajnih i javnih savetovanja i sastanaka dospevaju u javnost koja je odjednom iznenađena, niko da se zapita kako ti korifeji istraživačkog novinarstva, simboli osvojene novinarske slobode u svojim sredinama, godinama ništa nisu ni spomenuli o svim tim tajnim trakama i o onome šta je na njima zabeleženo? Nije se znalo? Ma, hajte.
Koliko je novinara i medijskih stručnjaka bilo angažovano da bi se neki filmski dokumentarni materijal, koji u trenutku početka raspada SFRJ nije bio po volji određene republičke vladajuće strukture, dakle da bi se taj film stručno kompromitovao kao "montaža sa nasnimljenom slikom i naknadno dodatim tonovima". Da bi nekoliko godina kasnije glavni filmski junaci tog istog dokumentarca priznali u svojoj sredini da je sve na filmu bila istina, da su oni heroji i da treba da dobiju i odgovarajuća odlikovanja, koja eto još nisu dobili. A vrhunski medijski stručnjaci i njihove tadašnje stručne ekspertize? Ništa, ko se toga još uopšte i seća.
Mnogo toga bilo je nečasno u novinarskoj profesiji u proteklim ratovima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naravno, lagalo se dosta, ali nije bilo đavola samo na jednoj i anđela samo na drugoj strani. Jer, jako me interesuje šta je bilo sa onom hrvatskom novinarkom za koju se ispostavilo da je tokom rata u Hrvatskoj tražila da jedna jedinica hrvatskih snaga otvori malo vatru po Šibeniku, da se za to odmah optuže Srbi, a ona ima ekskluzivni izveštaj za svoj medij. Je li reagovalo udruženje novinara u Hrvatskoj?
Negde u jesen 1991. moje nekadašnje kolege iz zagrebačkog "Starta" objavile su veliki tekst na dve stranice lista "Globus", gde su me optužili da sam "pilotirao 'migom-29' i bombardovao Zadar". Tekst je reklamiran na naslovnoj stranici "Globusa" sa naslovom "Novinar na zločinačkom zadatku". A moji roditelji živeli su u Zagrebu. Da tužim list? Ma, hajte. Kada sam posle nekoliko godina zapitao jednog urednika "Globusa", šta im je to sa "migom-29" trebalo i da li su bili svesni šta je tada značio takav tekst, smešeći mi je rekao da su se "malo zezali na moj račun", da im je to "trebalo radi tiraža lista" i šta se ja sekiram kada su oni "svojevremeno opalili i po rimskom papi, jer se nije na vreme očitovao glede agresije na Hrvatsku".
Informativna komponenta deo je borbenih dejstava u današnjim ratovima, i to je uzrok medijskih manipulacija. Ni jedan medij u svetu ne funkcioniše u bestežinskom stanju, nigde ne postoji apstraktna sloboda govora, prva žrtva rata nije samo istina, već i novinar, ratni dopisnik. Jer, svaka se vlada trudi da u ratu ima apsolutnu kontrolu medija, to je i način da ima podršku stanovništva. Na Zapadu smatraju da kada je zemlja u ratu i novinarstvo treba da bude deo ratnih napora, a da su objektivnost i istina rezervisane za vreme posle rata. Da bi se (svoj) narod informativno ubedio u legitimnost nekog rata koriste se razne metode: sindrom genocida, demonizacija protivnika u kontekstu "dobro" protiv "zla", intervencija bez rizika i humanitarna intervencija... Za vreme rata diskurs se svodi na taktiku kontrole informacija i na slike "čistog" sukoba savršene tehnologije i bez ljudskih žrtava. Posleratni diskurs je za sve vlade najproblematičniji, jer se onda istina polako pojavljuje u javnosti.
Novinari su često žrtve propagande, cenzure, svojih zabluda, ili predrasuda, pritiska svojih urednika, ili političara, svog patriotizma, ili golih ambicija. Da li im je zbog svega toga neprijatno? Verovatno nekima jeste. Da li ih je to kompromitovalo kao novinare? Nije. Jer, koliko su samo mediji na Zapadu lagali kada je u pitanju bilo bombardovanje Jugoslavije 1999. godine? Mnogo! Da li neko na Zapadu danas oseća zbog toga neku grižu savesti?
Koješta!
[objavljeno: ]
.jpg)
