Izvor: Politika, 02.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAKVA NAM VOJSKA TREBA ?
Nedavno je jedan penzioner na poštanskom šalteru upitao službenicu koju državu da upiše u formular koji je popunjavao. Ona mu je preko volje odgovorila da upiše koju hoće, stavljajući do znanja da je i njoj muka od stalnih promena država u kojima živimo.
Dobro, reče u šali čovek, ja sam vojni penzioner, upisaću SFRJ, tada smo imali maršala.
Tada smo imali i mnogo šta, pa tako i jaku armiju, za koju bi neki istoričari danas rekli da je bila faktor odvraćanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čak i za jednog Staljina, omogućivši generacijama rođenih u SFRJ da žive bolje nego njihovi vršnjaci u istočnom lageru.
Postoji još jedna veza između ove priče iz pošte – i vojske: poznato je da smo nekada bili četvrta sila u svetu po proizvodnji i prodaji naoružanja, a danas nemamo goriva da avion podignemo u vazduh: to je, moglo bi se reći, i logično ako se zna da u svetu i danas ima država bez vojske, ali nije bilo nijedne vojske bez države.
Treće, ipak je citirani penzioner preterao sa delom kultnog maršala, koje nije izdržalo rušenje Berlinskog zida. Cinici bi rekli da bi JNA i danas bila respektabilna vojna snaga ako bi sabrali broj vojnika i tenkova svih vojski koje su iz nje nastale pa još dodali snage Kfora i Sfora.
Takođe, znamo da je Balkan na vetrometini. Saveznici su pomogli Srpskoj vojsci da pobednički završi Prvi svetski rat, a odmogli joj u Drugom, pomažući tada njoj ideološki suprotstavljenu Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije (još jedan dokaz da savezništva nisu ideološka). Ista sudbina Srpske vojske, odnosno predratne Jugoslovenske, zadesila je i JNA devedesetih. Od miljenice Zapada pedesetih kada je bila "pred vratima NATO-a" do bombardovanja 1999. godine.
Ono što su nekada bili bratstvo i jedinstvo i Tito, danas su Evropska unija i reforme. Peti oktobar je učinio dosta da i Vojsku pomirimo sa svetom (starim saveznicima), ali nije učinio mnogo na njenim reformama. Tek odlaskom Crne Gore stvoreni su institucionalni uslovi za unutrašnje promene jer posle mnogo godina i Vojska konačno zna ono najosnovnije, šta joj je država, grb, himna i ko joj naređuje.
To razdvajanje za Srbiju (i njenu Vojsku) dobro je jer SCG nije bila država zasnovana na temeljima srpsko-crnogorske tradicije već kao ideološki pokušaj da se već propala SFRJ očuva, ako ne teritorijalno, ono makar duhovno.
A ta duhovnost počivala je na čestim mobilizacijama zbog pretnji od stranog neprijatelja i borbi protiv velikosrpskog hegemonizma (vladajuća elita u Crnoj Gori mahala je ovim drugim, a deo elite u Srbiji više onim prvim).
Srbija sada pokušava da se vrati zaboravljenoj tradiciji. Uz novu zastavu, grb i himnu nadležne institucije do 2010. godine bi trebalo da završe započeto stvaranje profesionalne Vojske. Vlada Srbije je nedavno donela uredbu kojom Vojska SCG privremeno menja naziv u Vojska Srbije, mada je sve više zagovornika ideje da se ona zove Srpska vojska. Ovakav predlog podržavaju i u Ministarstvu odbrane i Generalštabu. Ima i danas aktivnih oficira koji su za poslednjih 15 godina promenili pet vojski – JNA, Jugoslovenska armija, Vojska Jugoslavije, Vojska SCG, Vojska Srbije, što nije dobro za stvaranje pobedničkog mentaliteta našeg vojnika, pa se zato i traži neka kopča sa pobedničkim vremenima.
Pa ipak, utisak je da kada se ovo reši, tek tada započinju problemi. Mada vizija Vojske postoji, sektor bezbednosti nema svoj najosnovniji dokument – Strategiju nacionalne bezbednosti, a teško da će je politički faktori doneti sve dok je Kosmet otvoreno pitanje. Jedno od najozbiljnijih pitanja je modernizacija jer su liste potencijalnih nabavki dugačke, a novca nema dovoljno.
Raspisan je konkurs za Vojnu akademiju za 22 kandidata a samo tri su ispunili uslove – ranije je bilo od 10 do 20 kandidata na jedno mesto.
Veći deo vojnih snaga pretvoren je "čuvarsku službu", operativne aktivnosti su smanjene, retke su prilike zajedničkih vežbi većih sastava.
Još opterećuju afere iz prošlosti i najbolniji događaji vezani za stradanja i samoubistva vojnika i starešina.
Nekada je pripadnost vojsci značila profesionalnu i životnu sigurnost, sada mladi kadrovi informatičari i tehnolozi odlaze u privredu.
Zato bi poruka vojnika političarima svoje nove države glasila: Ako ne budemo imali razumevanja, ako umesto pitanja Vojske na dnevni red dođe izborna kampanja, ustav, ili nešto treće, a mi ostanemo na margini, to će biti pogubno za Vojsku Srbije i sistem odbrane u celini. Raspad se mora zaustaviti.
Jer, poručuju, umesto što je balast društvu, a sebi samoj problem, Vojska može odigrati važnu ulogu u povratku Srbije svom identitetu.
[objavljeno: ]
