Izvor: Politika, 22.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KADROVI REŠAVAJU SVE
Mitologija države Kadrovi rešavaju sve, govorio je Staljin. Volja za zagledanjem u njegove vladarske osobine i nasleđe ne jenjava, uprkos i istorijskim ocenama i odmaklom vremenu. Sedmog novembra bilo je 65 godina od čuvene ratne parade trupa Crvene armije pod Kremljom – dok su Nemci bili na 130 kilometara od Moskve! Šestog. decembra navršiće se 65 godina od polaska Sovjeta u poznati protivnapad, koji neće prestajati sve do konačnog sloma tada najspremnije ratne mašine sveta. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << I sada, kada su i istorija i literatura već odavno "rekle svoje", čitavim brdima već napisanih knjiga na Zapadu se i dalje pridodaju nove. Uvek se nekome čini da još nema dovoljno ubedljivog odgovora na pitanje, kako je to bilo mogućno?
Ruski ratni obrt je neka vrsta presedana današnje "iračke dileme", iskrsle povodom početnih korektnih procena i krajnjeg, sasvim nepredviđenog ishoda. Kao u priči o "savršenom zločinu", kada "nepredviđeni ishod" usledi kao pravično razotkrivanje i kazneni epilog.
Po procenama, SSSR je bio zreo za slom. Staljina nisu voleli, bojali su ga se. Njegov sistem je bio efikasan jedino u brutalnosti prema građanima. Iluzije o armiji razvejane su ratom u Finskoj. A onda, taj isti omraženi Staljin uspeva da mobiliše poslednje rezerve energije i borbenog duha naroda i da vrati zemlju sa ivice ponora.
Ima li u tome neočekivanog? Rusi će reći, nema. Oni su branili svoju otadžbinu! Kakav god da je sav taj istorijski inventar bio, uključujući i Staljina i teror, to je bilo to njihovo, otadžbina. Sloboda ruskog prostora.
Mogućno je da zapadnjaci, polazeći od svojih radikalno drugačijih istorijskih osnova, teže razumeju takvo atavističko vrednovanje prostora kao slobode. U zapadnom rodoljublju izraženija je komponenta osobenog puta, iskazana i tekovinom ličnih prava.
Garantovane slobode pomažu da se, makar u svesti, proširuje "prostor kojem se pripada". Otadžbina je tamo gde se radi i gde si zaštićen kao građanin.
Razlika u "čitanju istorije" probija izgleda i u ravan politike, pa se u odnosima Rusije i Zapada upravo zapaža živa rasprava o stanju ruske demokratije. Uočava se jasna bojazan Zapada da je "Jeljcinova demokratija" žrtvovana "Putinovoj Rusiji".
Govoreći Dumi i Savetu Federacije (2005.), predsednik Putin 34 puta je izgovorio reč "država", 34 puta reč "zemlja", 32 puta Rusija, a tek 15 puta reč "demokratija". Ipak, u istom govoru, Putin kaže da je "razvoj Rusije kao slobodne, demokratske države glavni politički i ideološki zadatak". Njeno stremljenje je da postane "slobodna zemlja slobodnog naroda".
Proizilazi, Putin računa s demokratijom. Samo, pominjući "državu", "zemlju", Rusiju, pa tek jednom i "demokratiju", možda smatra neumesnim da se, s Rusijom u opasnosti od raspadanja, prvo govori o prioritetu demokratije.
On kaže, demokratija treba da se razvija postupno, prikladno okolnostima. Govori da Rusija treba da bude u većoj meri parlamentarna, ali kada se bolje razviju partije i kada ojača parlament. Do tada, vlast ostaje predsedniku. Reklo bi se, Putin se boji posledica vežbanja.
Za početak, šef države će doprineti time što će se povući s mesta kada mu istekne mandat. Pridodaće neprikosnovenosti zakona zemlje.
Putinov argument je propast SSSR – "najveća geopolitička katastrofa dvadesetog veka", kojom je otvoren put "epidemiji dezintegracija". Ne vidi se da je u stvorenom lomu negde počela demokratija.
Po podacima koji se ne dovode u pitanje, sedmoro od svakih deset upitanih Rusa, danas radije sluša to što govori šef države. U masi, Rusi odbacuju "Jeljcinovu demokratiju". Nazivaju je "izdajničkom". Mrze oligarhiju, bila je, kažu, spremna da proda Rusiju.
U svakom slučaju, na sceni je još jedanput u istoriji božanski paternalizam ruske države. Na kraju, demonstriran je i pojavom "kadrova" iz njenih hermetički zatvorenih struktura bezbednosti, ovenčanih verovanjem da nisu potkupljivi, da će Rusiju još jedanput uspraviti i da su u stanju da kao pravi kadrovi "rešavaju sve".
Petar Popović
[objavljeno: ]
