Izvor: Politika, 30.Nov.2013, 21:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jugoslavija u američkim očima
Skoro deset godina živim u dva epicentra američke akademije, Prinstonu i Harvardu. Čak i da nisam posvećivao pažnju pitanjima Jugoslavije, nemoguće bi bilo odoleti utisku da se njen raspad objašnjava uz surovu stigmatizaciju jedne strane. U ime takozvane neutralnosti (ta Hidra ima mnoge glave, ali suštinu uvek amerikocentričnu), krah Jugoslavije se nedvosmisleno tumači kao srpska inicijativa, namera i delo. Jadikovanje o tome kako su „svi protiv nas” je zaista dosadno. Ali nas to ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opravdava da ignorišemo dubinu predrasude.
Za početak: da je raspad Jugoslavije bio jednostrana agresija a ne građanski rat je anksiomatično. Bez konkurencije u lektirama su knjige Tima Džude, Miše Glenija, Lore Silber i Alana Litla. Složenosti koje postoje u ovim izvorima su redovno žrtvovane zarad portreta genocidnih Srba. Jedan seminar o postkomunizmu ih je nudio kao osporavanje Fukajamine prognoze kraja istorije. Da Srbi nisu pljunuli na multietničku harmoniju Jugoslavije, taj kraj smo mogli videti. Drugom prilikom, radionica o nacionalizmu je ovim izvorima ilustrovala „etnički nacionalizam” (ekskluzivan, agresivan, iracionalan) koji se tragično razlikuje od „civilnog nacionalizma” (inkluzivnog, tolerantnog, demokratskog). Vođa seminara, da mi potisne radoznalost, kao primer ovog drugog navodi američki nacionalizam iz XIX veka. Trećom (nezaboravnom) prilikom je politikolog mahao knjigom Majkla Ignatijeva i rekao: „Neki ljudi razumeju samo jezik sile i bombi”.Ignatijev je nekoliko puta morao i lično da objašnjava tu specifičnost srpske kulture. Na Prinstonu su je shvatili uz poređenje s Palestincima, koje takođe razum udari tek posle raketa. Na Harvardu su je shvatili uz napomenu da je „Oluja” „spasla stotine hiljada bosanskih života”, nateravši Srbe na kompromis. Prikladna je bila Orvelova opaska: „Morate biti intelektualac da tako nešto kažete, jer običan čovek nikad ne bi bio toliko glup”.
Originalni greh, razume se, jeste srpski nacionalizam. Svi njegovi suparnici su defanzivne reakcije. Razlike u mišljenjima se svode na to da li ih je izazvao Memorandum Akademije iz 1986. ili možda oracija na Gazimestanu 1989. U lektiri za predmet o savremenoj evropskoj istoriji se našao najblesaviji isečak (a konkurencija za to je velika) knjige Branimira Anzulovića „Nebeska Srbija: od mita do genocida”.Sećam se reagovanja potresenog studenta antropologije: začuđeno se pitao kako je jedan Miloševićev govor bio dovoljan da taj put učini tako jezivo kratkim.
U kursevima o američkoj spoljnoj politici istaknute su bile knjige Majkla Selsa, „Iznevereni most: vera i genocid u Bosni i Hercegovini” i Stivena Švarca „Kosovo: pozadina jednog rata”.Ova druga je dobijala posebnu pažnju (na Prinstonu ju je punih pet predmeta nalagalo između 2004. i 2007) jer je predgovor pisao dvodnevni svedok opsade Sarajeva, Kristofer Hičinz. Sala puna studenata je počela da ga napada jer je podržao tada aktuelnu okupaciju Iraka. Nekoliko hrabrih duša je priskočilo u njegovu odbranu. „Razumite ga”, apelovali su, „on je svoju lekciju naučio u Bosni. Naime, ne sme se prema Huseinu postupiti kao prema Hitleru tridesetih ni Miloševiću devedesetih. Videvši u Sarajevu svojim očima cenu pasivnosti prema Silama Zla, Hičinz je preklinjao civilizovani zapad da grešku ne ponovi na Kosovu”. Uz nekoliko ozlojeđenih podsećanja na Španski građanski rat (Mladić je bio Franko, a Milošević Hitler), većina se složila da ni Bušove apologete nisu toliko lude po pitanju Bliskog istoka ako se uzme u obzir koliko se kasnilo protiv Srba.
Kada je reč o regionalnoj istoriji pre i između dva svetska rata, tu su bile knjige Stevana Pavlovića i Čarlsa i Barbare Jelavić. Retko koji istoričar se pozabavljao tezom da je Jugoslavija sem srpskog hegemonizma imala bilo kakav problem. Jedan bivši poljski disident se čudio isključenjem srpskog stradanja iz sveopšte pažnje prema holokaustu. Bio je usamljen u insistiranju da se Dedijerov „Jugoslovenski Aušvic i Vatikan” čita uz klasiku Raula Hilberga, „Destrukcija evropskih Jevreja”.Van specijalističkih krugova, za Jasenovac niko nije čuo.
Knjiga Suzen Vudvord o jugoslovenskoj krizi je korišćena retko i to u opštem kontekstu ekonomskih slabosti komunizma. Za perspektive o kraju Jugoslavije u kojima Srbi nisu „loši momci” se moralo ići akademskim lošim momcima: Noamu Čomskom, Majklu Parentiju ili još lošijoj devojci, Dajen Džonstoun. Njihove političke predrasude, reče mi jedan stručnjak za Balkan, dovoljan su dokaz njihove lojalnosti srpskim zločincima. Po sličnom principu, knjiga o Kosovu Noela Malkoma se pojavila u nekoliko lektira, ali nijednom poguban odgovor Alekse Đilasa na istu. Ivo Banac je bio dežurni svedok o konformizmu srpskih intelektualaca prema Miloševiću, ali o svom prema Tuđmanu nije bilo reči.
Bilo bi korisno prepoznati ovakvu intelektualnu klimu bez insinuiranja bezgrešne prirode srpskih vođa. Ignorisati postojanje oštre antisrpske propagande da bi se osudile srpske greške i zločini je neiskreno i nepotrebno. Tačno je da smo skloni da pogrešno tumačimo opštu nehumanost za srbofobiju, neznanje za zaveru, nezainteresovanost za mržnju protiv baš „nas”.To što su američki fakulteti inficirani imperijalnim etnocentrizmom ne znači da smo mi njegove prve, a još manje jedine žrtve. Istina je (možda još bolnija) da nismo dovoljno važni za vrstu pažnje koja bi promenila sliku o raspadu Jugoslavije.
Danilo Mandić
doktorand na Harvardu
objavljeno: 01.12.2013
