Izvor: B92, 28.Maj.2020, 10:30

Jugoslavija, Tito i nesvrstani: Kako je socijalistička arhitektura osvojila Afriku

Jugoslavija, Tito i nesvrstani: Kako je socijalistička arhitektura osvojila Afriku

Jugoslovenski graditelji govore kako su projektovali veličanstvene zgrade u tek dekolonizovanim zemljama afričkog kontinenta.

Nekoliko meseci posle smrti Josipa Broza Tita 1980. godine, jugoslovenska građevinska firma Energoprojekt dobila je najveći projekat u dotadašnjoj istoriji kompanije.

"Bio je to pravi, ozbiljan posao", kaže za BBC na srpskom beogradski arhitekta Dragoljub Bakić.

On je tada sa suprugom Ljiljanom bio zadužen za izgradnju Kongresnog centra i hotela Šeraton u Harareu, glavnom gradu Zimbabvea.

Činjenica da je Bakićima poveren ovako veliki posao bila je kruna uspeha jugoslovenskog građevinarstva u zemljama Pokreta nesvrstanih.

Dragoljub Bakić stigao je u Harare avionom iz Beograda jednog avgustovskog dana 1980. godine.

Doneo je "ogromnu maketu" budućeg kompleksa koji je osmislio sa suprugom Ljiljanom.

Samo nekoliko meseci ranije, u aprilu, Južna Rodezija proglasila je nezavisnost od Velike Britanije i promenila ime u Zimbabve.

Prestonica Solzberi preimenovana je u Harare, a Robert Mugabe je postao premijer.

"Sa proglašenjem nezavisnosti, za Enegoprojekt se otvorilo novo tržište i mi smo već dva meseca od njihove nezavisnosti bili prisutni", priča Bakić.

"Osećalo se da je država tek u formiranju. Sretali smo ministre na ulici - svi su išli biciklima - i mogli smo da se družimo sa njima. To je trajalo sve dok nisu postali prava vlast".

Bakić objašnjava da je na projektu izgradnje Kongresnog centra i hotela Šeraton konkurencija bila jaka.

"Englezi su već bili osmislili projekat. Energoprojekt je u međuvremenu predložio da učestvuje. Vlada Zimbabvea je raspisala međunarodni konkurs, na kojem je učestvovalo sedam zemalja".

A onda je stigla tužna vest iz Jugoslavije: preminuo je predsedavajući Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije Stevan Doronjski - čovek koji je na Titovoj sahrani nekoliko meseci pre toga održao posmrtni govor.

Jugoslovenska ambasada u Harareu organizovala je potpisivanje knjige žalosti.

"Ja sam znao da je trebalo da dođe ministar spoljnih poslova Zimbabvea i poneo sam maketu", priseća se Bakić.

"Rekao sam našem ambasadoru kako razumem da nije prilika, ali da mi ipak skrenemo pažnju ministra spoljnih uz piće i da mu pokažemo tu maketu".

Pozvao je ministra da prošetaju, njemu se maketa dopala i rekao im je da ujutro dođu u Mugabeov kabinet.

Sledećeg dana je Mugabe, koji je maštao da u takvoj sali održi samit Pokreta nesvrstanih, rekao da hoće " takvu zgradu, ali duplo veću", prepričava Bakić.

Ljiljana i Dragoljub Bakić prvobitno su projektovali hotel sa kongresnom salom od 2.500 sedišta. Za prepravljanje projekta su dobili 10 dana.

"Odmah sam pozvao Ljiljanu da iz Beograda dođe u Harare i mi smo u hotelu radili taj projekat, ujutro smo uzimali stočiće na kojim su nam donosili doručak i tu smo crtali", kaže Bakić.

U istom hotelu, na istom spratu, tih dana odsedao je i Slobodan Milošević, tada generalni direktor Beobanke.

Od 1950-tih do kraja 1980-tih, u zemljama Afrike i Bliskog Istoka niču brojne modernističke građevine, govori istoričar arhitekture sa Univerziteta u Mančesteru Lukaš Stanek za BBC na srpskom.

"Sovjetski Savez je bio usredsređen na velike infrastrukturne projekte, kao što su brane, nasipi, luke i slično, a Jugoslavija se više orijentisala na urbanističke projekte", kaže Stanek, stručnjak za socijalističku arhitekturu u Africi.

Stanek je autor knjige Arhitektura u globalnom socijalizmu: Istočna Evropa, Zapadna Afrika i Bliski istok u Hladnom ratu, objavljene ove godine.

"Bio je to herojski posao i rad", priseća se Jobst u razgovoru za BBC na srpskom.

"Baš smo ga skupo uradili".

Ssav materijal za zgradu - pločice, kupatila, lamperija - proizveden u jugoslovenskim fabrikama, kaže.

Jobst kaže da je u Gabonu zatekao "divne, uređene gradove" i odnose između crnaca i belaca u kojem se nisu osećale neke posebne razlike.

"Ja sam imao malo kontakata sa lokalcima jer smo dosta radili, sretao sam ih u kuhinji i trpezariji, ali kroz grad smo se kretali potpuno slobodno i komotno. Moja supruga je često sama šetala sa našim malim sinom.

"Nije bilo nikakve arogancije ni sa jedne strane. Francuzi su se ženili lokalnim ženama. A mi smo se osećali kao deo te sredine", ističe Jobst.

Arhitekti su se posebno dopale lokalne pijace. Odlučio je da jednog jutra ustane malo ranije, prošeta i slika.

"Bio sam zaprepašćen kada sam video kako je sve uređeno: hromirane sudopere na tezgama gde se prodaje riba, sve natkriveno, fantastično. Onda se setim našeg Bajlonija (pijace u Beogradu) i koji je to užas",

Jobst je izvadio foto-aparat i počeo da slika.

"Uto mi priđe jedan mlađi policajac i kaže: 'A šta to radite?', a ja naivno odgovaram: 'Pa slikam pijacu, savršena je!' i on mi kaže: 'Pođite sa mnom'.

Kada je stigao u policijsku stanicu, Jobst je primetio boksove za stajanje.

"I vidim ja, u svakom drugom boksu poneki crnac uhapšen".

Dvojici policajaca - starijem i mlađem - Jobst je pokušao da objasni da je arhitekta iz Titove Jugoslavije, koji radi na projektu za predsednika Omara Bonga.

"A vidim ovaj mlađi policajac stalno podgovara starijem da to tako ne može, šta znači to slikanje i slično.

"Naišli su žena i dete ovog mlađeg policajca, i ja u panici pomazim ono dete po glavi, a ovaj me pita da li imam dete, i ja kažem kako isto imam sina.

"Tu su se smilostivili, rekli su mi: 'Niste smeli da slikate, trebalo je da tražite odobrenje'. Tako sam se ja izvukao", priča Jobst.

Tokom Jobstove posete Kamerunu, ponovila se slična situacija. Na jednom mostu, dok "pogled puca i prelep je zalazak sunca", arhitekta je opet izvadio foto-aparat i škljocnuo.

Utom je naišao policajac na motociklu i počupao mu film.

"Mislili su da sam špijun, da ja slikam strateška mesta, kao da su svi protiv crnaca".

"To je bila vrhunska blamaža", zaključuje Jobst.

Po završetku izgradnje, u junu 1976. godine, objavljena je vest: "Šest meseci pre roka, izuzetno brzo za tamošnje prilike, glavni grad Gabona Librevil dobio je najatraktivniji i najluksuzniji objekat - zgradu za održavanje konferecija koju je projektovao i izgradio Energoprojekt".

Taj isečak iz novina u ličnoj arhivi još uvek čuva Mario Jobst, autor čuvene pumpe Dejtonka i YU Biznis centra na Novom Beogradu.

Konferencijska palata u Librevilu srušena je 2014. godine, kako bi se na njenom mestu izgradila nova predsednička palata. Jobst nije ni znao za to.

"Jako se loše osećam sada kada mi to kažete", govori on.

"Ali bolje da znam da su slupali, da ne zamišljam da to i dalje negde postoji".

Dragoljub Bakić Harare u vreme prve posete opisuje kao "najlepši grad na svetu".

"Ulice probijene pod pravim uglom, avenije sa vilama i bazenima. Tu su rasli i drvoredi džakarande, to je drvo sa ogromnim lila cvetovima koje nema lišće.

"Cvetanje traje dva meseca i predivno je", govori on.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...






Pročitaj ovu vest iz drugih izvora

 I drugi pišu o ovome:
Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta B92. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta B92. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.