Izvor: Politika, 23.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još jedan jedinstven slučaj
Proučavajući nalaze i preporuke Studijske grupe za Irak, može se doći do zaključka da eminentni američki zvaničnici i stručnjaci pokušavaju da reše jednačinu sa bezbroj nepoznatih, ali da im to nimalo ne smeta da ponude usiljeni izlaz iz močvare u kojoj se Bušova administracija zaglibila. Činjenica da je Buš odlučio da, makar na kratko, zanemari te preporuke i još jednom pokuša da se odglibi vojnim putem ne treba da čudi, jer bi u suprotnom izveštaj Studijske grupe postao tek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << puki priručnik za proterivanje Amerikanaca iz Iraka.
Izveštaj karakteriše neuobičajena kritičnost, ali i svojevrsno slepilo, usled čega se za Irak dopuštaju svi mogući scenariji, osim onog koji je već dobrano zaživeo na samom terenu, a koji sasvim očigledno vodi ka raspadu, ili, u najboljem slučaju krajnje labavom konfederalnom uređenju te zemlje. Simptomi tog stanja su, doduše, veoma detaljno opisani u izveštaju i prilično podsećaju na situaciju u bivšoj Jugoslaviji početkom devedesetih, a uključuju široko rasprostranjene i veoma krvave sukobe religijskih i etničkih grupa, podeljenost centralnih i bezbednosnih institucija po istovetnim linijama, pretnje referendumima, etničko i, kao novitet, sektaško čišćenje, milione raseljenih i izbeglih, kriminal koji finansira intenzivno naoružavanje u vojnom smislu sve ozbiljnijih milicija, pljačke, silovanja... Ukratko, posle uklanjanja Sadamove tiranije, Irak puca po svim šavovima, ali priznanje da u zemlji besni građanski rat nećete pronaći u izveštaju Studijske grupe.
I ne samo to, može se slobodno konstatovati da situacija u Iraku dobrano vezuje ruke američkim spoljnopolitičkim činiocima i ograničava im mogućnosti da pristupe efikasnijem rešavanju problema iranskog razvoja nuklearnog programa, kao i da je umerena vlada Libana uzdrmana, da Turska s velikim podozrenjem posmatra razvoj situacije u kurdskom delu Iraka, da je Al kaida uspela da se potpuno odomaći pod samim nosom koalicionih i vladinih snaga, a čini se i da Izrael u svojoj istoriji nikada nije bio u ranjivijoj poziciji.
Iračka država je praktično klinički mrtva, ali je iza njenog državnog, pa čak i demokratskog integriteta stala okupatorska, ujedno i najmoćnija svetska sila. Ta sila suočena je s problemom kako da se na koliko-toliko častan način povuče iz Iraka, a da iza sebe ne ostavi vakuum koji će popuniti neko drugi, a to u najgorem slučaju za nju može biti iranski faktor. Ukoliko se takav izlaz ne pronađe, povlačenja neće biti, ili će nedugo posle toga SAD morati da se vrati na još dramatičniji način.
Studijska grupa za Irak potpuno odbacuje mogućnost raspada Iraka i samo donekle odobrava mogućnost izraženijeg federalnog odnosa između zakrvljenih zajednica, navodeći da bi cena raspada te zemlje "na tri poluautonomna regiona koji bi bili u labavoj vezi sa centralnim vlastima bila previsoka". Vredi se upitati zašto je SAD toliko dosledan u odbrani državnog suvereniteta i podršci jednoj gotovo nepostojećoj demokratiji u Iraku. Idealisti bi rekli da se to savršeno uklapa u Američke vrednosti, cinici da SAD time brani osnovne međunarodno-pravne principe, a realisti da je to samo maska iza koje stoji ogoljeni interes u strateški važnom regionu. Ipak, vredelo bi postaviti pitanje zašto se toliko insistira na očuvanju suvereniteta Iraka, a prilično jasno se podržava narušavanje suvereniteta Srbije, uz objašnjenje da je Kosovo, za razliku od Kurdistana i šiitskih provincija, jedinstven slučaj.
Ukoliko bismo u ovom konkretnom slučaju zaboravili na osnovne međunarodno-pravne norme, a umesto njih kao merilo za neprikosnovenost suvereniteta jedne zemlje primenili nivo demokratije potreban da bi se on mogao smatrati neprikosnovenim, onda bi suverenitet srpske države morao uživati višestruko veću američku zaštitu od iračkog. Ne znam koliko je umesno porediti te dve demokratije sa funkcionalnošću pojedinih prevoznih sredstava, ali trenutna funkcionalnost demokratije u Iraku liči na onu koju bi mogla pružiti asirska dvokolica preko koje je upravo prešao američki tenk "abrams", dok ona u Srbiji liči na "zastavu 10", odnosno, na vozilo pomalo prevaziđenog evropskog tipa koja se samo sklapa ovde, ali može sasvim fino da posluži.
Slične nedoslednosti, uočljive su i u američkom odnosu prema drugim pitanjima, kao što je, na primer, podrška Tribunalu u Hagu, ali i njeno uskraćivanje Međunarodnom krivičnom sudu u istom gradu. Objašnjenje koje mi je pre nekoliko godina na to konkretno pitanje ponudio Danijel Server iz Američkog instituta za mir, inače jedan od stručnjaka uključenih u izradu izveštaja Studijske grupe za Irak, bilo je da Amerika ima svoje razloge što podržava jedno, a ne podržava drugo. Bojim se da će u slučaju Iraka, ali i Kosova, Americi biti potrebno malo više argumenta ili će i najvećim idealistima postati jasno da ona sve slučajeve tretira kao jedinstvene.
Specijalista za SAD prve generacije Centra za studije SAD pri FPN u Beogradu i član redakcije Međunarodna politika
Dušan Vojnović
[objavljeno: 23.01.2007.]
