Izvor: Glas javnosti, 04.Okt.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jesam li, ljubavi, zato šetala
Prošle noći, pravo da ti kažem, nisam gledala na sat, probudi me neobičan san. Čist košmar!
Sanjam, kao, sutra je Peti oktobar. Sutra će, kao, definitivno da padne bivši režim koji nas je dovde i doveo, i molim se u sebi samo da sve, kao, prođe bez krvi, a ako se nešto i dogodi - tenkovi i ostalo, neka to, kao, ne eskalira u sukob nas običnih demonstranata i žandarmerije, inače, što se mene tiče, sve ode dođavola. Sanjam, Bane na sred sobe razastro milimetarski tabak i, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kao, priprema diplomski. Zvoni telefon i neki ženski glas traži da joj, kao, dadnem Baneta. Ko je, pita on. Ona tvoja otporašica, kažem, i prinosim mu slušalicu. Nisi valjda ljubomorna, reče, i pomilova me po stomaku, jer ja sam, kao, već u petom mesecu s mojom Lelicom. I dok Bane, kao, razgovara s onom kučketinom, zraknem u njegove papire i lepo vidim: ulica Majke Jevrosime, policijska stanica, zgrada televizije, ugao Kosovske i Takovske, Skupština, sve nekakve strelice, zvezdice, kvadratići. Likujem u sebi: Pravi mali revolucionarni štab! U to mi Bane, kao, vraća slušalicu i lepo čujem moga ćaleta: „Mi smo te, Verice sine, tamo poslali da bismo od tebe napravili čoveka, a ne da dižeš revoluciju!“
I tu se probudim. „Počelo je, Verice, počelo!“ Priznajem, došlo mi da plačem, ali neću. Odem u ve-ce, da ne bih budila Lelicu, sednem na šolju, zapalim cigaretu i mislim: Bože dragi, prošlo je osam godina! Otkud, posle toliko vremena, da mi se ovakve stvari vrte po snovima?! Čak i budna retko sebi dopuštam da mislim o tome. Ali, možda se baš zbog toga moj san, kolevka vere i nade u bolju i srećniju budućnost, pretvorio u groblje izneverenih ideala i razorenih iluzija.
Halo, je l’ me čuješ?! Bane je u ono vreme planirao da, novcem iz Budimpešte, nabavi ploter, štampaćemo bilborde i plakate, Zoran ga, kao, u tome jako podržava, ja ću do porođaja da, kao, vodim zajedničku firmu, venčaćemo se, kupiti pristojnu gajbu, živeti kao sav normalan svet. Ćutiš, je l’ me slušaš?
A posle? Posle ti je, valjda, sve jasno. Muvam se po Trgu Nikole Pašića, Bane otfurao da oslobađa televiziju, videla sam ga sutradan na prvom kanalu, identifikovala ga kako šutira direktora Milanovića, i osim na televiziji, uživo - nikad više. Lažem, javio se 6. oktobra telefonom: „Raduješ li se? Zašto, pa uspeli smo!?“
Uspeli jesmo, ali kako ko!
On stazom klasičnog revolucionara, od kriznog štaba do prinudnog upravnika; ja putem klasičnog lumpenproleterčića, od apsolventkinje koja je mogla postati pristojan čovek, do čoveka koji više nije ni kakva-takva ženska. On s onim tlocrtom punim zvezdica i kvadratića, pod miškom, smotanim u „diplomu“, ja s vanbračnom stomačinom do zuba. On u glavnom odboru stranke, ja u predškolskom odboru za decu sa jednim roditeljem. I sve tako. On o moralu, ja o nemoralu. On muva sa zakupom na devedeset i devet godina, ja smišljam kako preživeti do večeri. On u „tojoti“, Verica i Lelica u troli. Dođe mi da svojski pljunem u šerpu u koju sam nekada svojski lupala. Dođe mi da izađem u šetnju i da se više ne vratim. U međuvremenu, on se vinuo čak do građevinske mafije, a ja među gradsku sirotinju. NJega, čuo si, tobože hapse, a ja i moje dete, vidiš i sam, još uživamo u tobožnjoj slobodi. Kažem „tobožnjoj“, jer što se mene tiče - nema je više ni u snovima, java je i njih izgrizla kao što moljci izgrizu starinsko ćebe.
.jpg)
