Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Sep.2018, 21:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelena Vidić: Kratak uvod u rodni identitet
Za uvođenje pojma roda, rodnog identiteta, rodnih uloga i rodnog izražavanja zaslužni su feminizam i medicina, a dalje su ih razvijali LGBT+ pokret, kvir i transrodna teorija... Nasuprot polu, koji se posmatra kao nešto što nam je biološki dato, rod obuhvata sva ona shvatanja, uverenja, očekivanja, uloge i izražavanja koje određeno društvo smatra tipičnim za osobe određenog pola.
Očekivanja društva su poprilično jasna: od toga da su benkice za devojčice roze boje, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << a za dečake plave, preko toga da dečaci ne plaču, a da su devojčice ružne kad se ljute, pa sve do toga kako bi osobe određenog pola trebalo da izgledaju, da se ponašaju, šta da misle i osećaju i kako da to ispoljavaju, koga da vole i kako sebe da doživljavaju...
Upravo taj pretpostavljeni sled: (muški) pol – (muški) rodni identitet – (maskulino) izražavanje i rodna uloga – osoba drugog pola (žena) kao seksualna i emotivna partnerka (i obrnuto za žene), čini tačku u kojoj LGBT+ osobe odstupaju od društvenih očekivanja i normi i zbog toga bivaju izložene stigmatizaciji: nepriznavanju postojanja i guranju u nevidljivost, nametanju etikete izopačenog i sramotnog, različitim oblicima institucionalizovane diskriminacije, direktnog i indirektnog nasilja, predrasuda, pa i autostigme – zbirke svih užasnih stvari koje je osoba tokom takvog života čula o “ljudima kao što je ona” i koje je sada proganjaju iznutra.
Mada svi ljudi imaju određeni rodni identitet, ovaj pojam najčešće upotrebljavamo kad govorimo o transrodnim osobama. Najkraće rečeno, transosobe su sve osobe kod kojih se rodni identitet razlikuje od pola pripisanog po rođenju. Naime, svakome od nas je po rođenju pripisan pol – muški ili ženski – a društvena (rodna) norma pretpostavlja da će sva deca sebe doživljavati u skladu s pripisanim polom, odnosno da će biti cisrodna…
Zašto medicina? Zato što su medicina (i nauke o mentalnom zdravlju) decenijama psihopatologizovale transrodnost, odnosno posmatrale je kao mentalni poremećaj. Savremena istraživanja jasno pokazuju da transrodni identitet sam po sebi nije mentalni poremećaj, a da visoku učestalost anksioznosti i depresivnosti među transosobama treba razumeti kao posledicu ogromne društvene stigmatizacije, nasilja i diskriminacije. U junu 2018. Svetska zdravstvena organizacija predstavila je 11. verziju Međunarodne klasifikacije bolesti, u kojoj je transrodnost i zvanično izbačena iz kategorije mentalnih poremećaja.
Zašto pravno priznanje roda? Zato što bez njega u dokumentima transosoba i dalje stoje ime, JMBG i oznaka pola, koji ne odgovaraju njihovom identitetu i izgledu, što osobu prisiljava da se autuje, izlaže je mogućem nasilju i diskriminaciji i onemogućava dostojanstven život. Zato je neophodno da se transosobama omogući izdavanje dokumenata koji će biti u skladu s njihovim identitetom i da ta procedura ni na koji način ne bude vezana za medicinske intervencije (a naročito ne za sterilizaciju, što je dosad bio slučaj!). To je važno pravo koje kao društvo treba da osvojimo – da transosoba može da na osnovu samoodređenja – svoje izjave o svom identitetu – dobije dokumenta sa odgovarajućim podacima i da joj društvo time napokon vrati oduzeto dostojanstvo.
(Izvodi iz teksta objavljenog u “Ponosu”)
