Izvor: Politika, 10.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedna tako neprihvatljiva knjiga
Suzan Vudvord se pozvala na dobro znano pravilo međunarodnog prava da manjine nemaju pravo na nezavisnu državu, dok Sabrina Ramet, nasuprot tome, podržava nezavisno Kosovo
Objavljujemo esej „The academic West and the Balkan test”, Alekse Đilasa, doktora sociologije, esej je objavljen u engleskom časopisu „Journal of Southern Europe and the Balkans”,decembra 2007. u prevodu autora.
-----------------------------------------------------------------
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Sabrina Ramet jedva da izusti reč kritike na račun globalno dominantnih zapadnih zemalja i ustanova – Nemačka je podržavala Sloveniju i Hrvatsku zbog „patnje nevinih”, a NATO bombardovanje Srbije 1999. bilo je „uglavnom hirurško” – pa ipak ona optužuje Suzan Vudvord da prihvata gledište „da je pravda ono što vladari kažu da jeste”. A čime je Vudvordova zaradila tako oštru moralnu osudu? Ona se pozvala na dobro znano pravilo međunarodnog prava da manjine nemaju pravo na nezavisnu državu, dok Rametova, nasuprot tome, podržava nezavisno Kosovo. Objašnjavanje jugoslovenske tragedije koje daje Vudvordova je sem toga „mračnjačko”, a budući da ona navodno ne ukazuje na pojedince kao „uzročne činioce”, već samo prikazuje „slepe istorijske sile”, Vudvordova je kao oni koji veruju da svet stoji na leđima slona koji stoji na leđima džinovske kornjače koja stoji na leđima druge kornjače i tako dalje „sve do dole” ad infinitum.
Rametova spominje brojne pojedince koje smatra odgovornim za jugoslovenski građanski rat i gotovo svi su srpski političari, oficiri i intelektualci. Ali, ona takođe smatra istorijske sile za važne, mada bih rekao da one nisu slepe budući da se mogu naći unutar kulture, religije i političke tradicije. Na primer, Rametova opsežno citira delove iz knjige Branimira Anžulovića „Nebeska Srbija: Od mita do genocida” („Heavenly Serbia: From Myth to Genocide”) i mi slušamo o „srpskoj tradiciji nasilja podsticanoj od crkvenih elita i kulturnih artefakata”, srpske „sklonosti ka genocidu” i „destruktivnog etosa ... u srpskoj kulturi”.
Ali, nisu samo tendenciozna tumačenja i otvorene političke simpatije i antipatije ti zbog kojih je „Razmišljanje o Jugoslaviji: naučne debate o raspadu Jugoslavije i ratovima u Bosni i Hrvatskoj” jedna tako neprihvatljiva knjiga. Tu je mnoštvo činjeničkih grešaka koje su bile poznate kao takve ili su barem bile krajnje sumnjive u vreme kada je Rametova pisala. Povrh toga, ima tu presudnih i dobro poznatih činjenica koje Rametova jednostavno ne spominje, iz bilo kojih razloga.
Znatna je greška tvrditi, na primer, da je Makedonija bila podeljena posle dva Balkanska rata, budući da nije postojala kao politička jedinica unutar Otomanskog carstva. Isto tako, Noel Malkolm (Noel Malcolm) greši kada tvrdi da su u roku od godinu i po posle Drugog svetskog rata, Titovi partizani ubili četvrt miliona ljudi. Nije tačno da je više od dve stotine hiljada ljudi poginulo u Bosni u toku građanskog rata 1992-1995, kao što Rametova ponavlja u nekoliko prilika – prema Centru za istraživanje i dokumentaciju u Sarajevu, koji je međunarodno finansiran, u stvarnosti je broj čak manji od sto hiljada: Bošnjaka (muslimana) šezdeset i šest posto, Srba dvadeset i šest posto, Hrvata osam posto. Nije bilo „srpske hegemonije” početkom osamdesetih godina, niti je pokret Slovenije ka nezavisnosti prvenstveno reakcija na Miloševićevu Srbiju. Nisu „srpski intelektualci” sačinili „nacionalistički memorandum” 1986, već su neki članovi Srpske akademije nauka i umetnosti napravili nacrt predloga za memorandum. Kao što je opšte priznato, jeste bio „pun samosažaljenja” i „agresivan”. Dalje, Grčka nije čvrsto stajala uz Miloševića – prihvatila je bombardovanje Srbije od strane NATO. Najzad, kako je čudno verovati da je Jugoslavija pod Titom „dugo vremena” pokušavala da razvije nuklearno naoružanje i da je Milošević upoređivao sebe sa iranskim ajatolahom Homeinijem.
Grehovi Rametove zbog nenavođenja važnih stvari, takođe su brojni. Zašto je izostavila da su se svi bosanski muslimani, a ne samo Srbi, protivili međunarodnom priznanju Slovenije i Hrvatske, plašeći se da će ono destabilizovati Bosnu? Zar ne bi bilo važno spomenuti da su mnogi Albanci na Kosovu često ukazivali na samoproklamovanu srpsku autonomnu jedinicu u Hrvatskoj kao na nešto što blisko podseća na ono što oni žele da postignu?
Nastaviće se
Aleksa Đilas
[objavljeno: 11.04.2008]
