Izvor: Blic, 23.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz mraka se bore protiv predrasuda
Iz mraka se bore protiv predrasuda
ČAČAK - Ono što spaja Čačanku Branku Pešić (25) i godinu dana mlađeg Miroslava Kovačevića iz Gornjeg Milanovca je njihov stav da kroz život prolaze boreći se protiv mraka predrasuda koji postoji prema ljudima sa invaliditetom. Miroslav je bez vida ostao u inkubatoru odmah po rođenju, kada je izgubio i brata blizanca. Branka ne vidi od devete godine, kada joj je mina koju je pronašla na selu eksplodirala u rukama, i osim vida, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << izgubila je i obe šake.
Branka je pre pet godina završila Višu poslovnu školu, smer za menadžment i međunarodni marketing. Miroslav je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. Prosek ocena 8,5. Ostalo je nekoliko ispita i on se nada da će odmah po završetku studija započeti pripravnički staž negde u svom gradu.
Uprkos brojnim preprekama, ne samo fizičkim, ovo dvoje mladih ljudi nisu ostali u mraku neznanja. Oni su dokaz da ne postoji nedostižno, samo se načini ostvarivanja razlikuju. Savremena tehnologija, kompjuteri, veći izbor literature učinili su mnogo toga dostupnim, ali moglo bi i više, ističu oni. Oboje neposredni, vedri, komunikativni, ali 'čvrsto na zemlji', ispričali su nam gotovo istovetne priče. Bez podrške porodice sve bi bilo uzaludno. Roditelji ih nisu štedeli, nastojali su da odrastaju kao i druga deca. To je jedini pravi odnos, jer u suprotnom, kažu, ostaju iza 'bodljikave žice'.
- Najteži deo života bio mi je u internatu u Zemunu, gde sam završio osnovnu školu, jer smo bukvalno odvojeni od drugih. Ali onda je došla Gimnazija u Milanovcu, gde sam sa vršnjacima otkrivao tajne odrastanja i drugarstva. To mi je bila najvažnija lekcija. I na fakultetu je bilo slično. Kada bih rekao da sam slep, bilo je zaprepašćenja, čak i neverice, sa bezbroj pitanja, ali ne zlonamernih. A onda su me i kolege i profesori prihvatali kao sebi ravnog. Nije bilo gledanja kroz prste, već 'možete vi kolega i bolje' - priča nam u dahu Miroslav, ističući da mu je jedino smetalo to što je bio u domu na Voždovcu, koji je za osobe sa invaliditetom, što smatra jednom vrstom diskriminacije.
Branka je srednju školu nastavila u Zemunu, iako je položila prijemni za čačansku gimnaziju. Nije se zadovoljila da ostane operater u telefonskim centralama i nastavila je dalje. Uči esperanto od svoje desete godine, a dobro govori i engleski.
- Htela sam da razbijem stereotip da smo samo za fizioterapeute ili telefoniste. Ekonomija je, pored istorije, ono što me zaista interesuje. Deo skripti za studije su na Brajovom pismu, ali sam koristila i diktafon na predavanjima ili mi je brat snimao knjige na kasete. Pre osam godina dobila sam i prvi računar od esperantista iz Holandije, a na novom kompjuteru imam zvučni softver 'čitač ekrana', tako da preko tastature mogu da radim sve osim da crtam - objašnjava Branka.
Sve ovo nije bilo dovoljno da nađe posao. Uglavnom se svodilo na 'mogla bi da radiš, ali mi nemamo posla za tebe', priča nam Branka.
- Moj cilj nije da što pre odem u invalidsku penziju, već da radim i budem primer ostalima. Beograd nudi veće šanse, ali ne možemo svi živeti u tom gradu - kaže Branka Pešić, koja je nedavno dobila 1.800 dolara od Udruženja Čačana iz Amerike za pokretanje sopstvenog biznisa.
Novac će verovatno iskoristiti za kupovinu laptopa. Trenutno radi projekat o edukacionom centru za ljude sa oštećenim vidom. Opštinski LEAP će Brankin projekat ponuditi donatorima, a ako prođe, biće to, kaže Branka, dvosturki uspeh - dobiće posao i steći više samopouzdanja.
Vesna Trtović
