Izvor: Večernje novosti, 29.Jun.2014, 19:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Iz klupa na Goli otok

SVE je počelo kada su maturanti Trinaeste beogradske gimnazije u monografiji škole našli podatak da su njihovi „vršnjaci“ 1949. godine pohapšeni kao „staljinisti“. Od 18 gimnazijalaca te generacije, njih devet je završilo na Golom otoku. Bili su to jedini golootočani koji su tamo stigli bukvalno iz školskih klupa! Tako je nastao film Kreativnog tima 13 „Godina koju su pojeli skakavci“, kojim je ova škola pobedila na petom Festivalu kreativnosti. Od tih devet golootočana danas >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << je živo pet. Dvojica od njih su dementna, a ostali nisu želeli da svedoče o potresnim događajima pred kamerama. Nekada se Trinaesta gimnazija zvala Druga mešovita i jedna je od retkih prestoničkih škola koja je radila i za vreme Drugog svetskog rata. Pošto su zbog učešća u partizanima mnogi pauzirali sa učenjem, tadašnja generacija maturanata obuhvatala je godišta od 1928. do 1931. - Školska organizacija SKOJ (Savez komunističke omladine Jugoslavije) imala je 30 omladinaca koji su na radničkoj Čukarici stasavali zaklinjući se u Tita i Sovjetski Savez - kaže Staniša Stošić, nekadašnji profesor ove gimnazije i autor monografije. On je ranije uspeo da razgovara sa jednim od golootočana maturanata, Hranislavom Mihailovićem. - Kada je doneta Rezolucija IB, bili su zbunjeni, raspravljali su da li Jugoslavija treba da okrene leđa SSSR ili su i dalje prijatelji. Neko je prijavio „sumnjive“ omladince i njih 18 je pohapšeno. Ostali su iz protesta napustili organizaciju SKOJ.ŠKOLA VRATILA DUG DECI Ovim filmom, za koji su mentori bili bibliotekari Jelena Babić (profesorka književnosti) i Zoran Bašić (profesor filozofije), gimnazija je vratila dug svojim đacima. Film je uneo u školu neku novu energiju, ozario ju je i kao da se na neki način oslobodila balasta prošlosti i tajne o kojoj je tako dugo ćutala - kaže direktor Bojan Vučković. Hapšenja su, po rečima direktora Gimnazije Bojana Vučkovića, bila u dva navrata - u novembru 1948. i aprilu 1949. godine, kada je njih devet, tri devojke i šest momaka, konačno zadržano do jula u istražnom zatvoru Udbe u Đušinoj ulici. Odatle su vozom prebačeni do primorja, pa na Goli otok, odnosno devojke na Sveti Grgur. Većina je tad prvi put u životu videla more! - Za priču o našim vršnjacima od pre 65 godina čuli smo prvo od direktora škole i videli u monografiji, a onda smo krenuli da istražujemo - kaže maturant Igor Bojković, koji je radio u filmu režiju, montažu i produkciju. - Neke podatke o njima našli smo u Arhivu Srbije, ali su podaci o tome ko ih je, recimo, izdao, ostali tajni. I, uopšte, nejasno je šta se tačno desilo tokom istražnog postupka. On objašnjava da su teško dolazili do svedoka i očevidaca, i da čak ni porodice bivših golootočana nisu želele da se sećaju te užasne godine. - Hranislavu Mihailoviću je bilo teško da razgovara o tome, jer je težak srčani bolesnik, pa smo rekonstruisali njegovu priču iz razgovora sa prof. Stošićem - objašnjava Bojković. - Po hapšenju, svi su izbačeni iz škole, da bi se po izlasku na slobodu ponovo upisali. Znamo da su ih u istražnom zatvoru i psihički i fizički maltretirali, posebno devojke. Terali su ih da potpisuju lažna priznanja, kaju se, svaljuju krivicu jedni na druge... Polovina njih je očigledno potpisala i našla se na slobodi. Ostali su ostali dosledni svojim ubeđenjima. - Bio je to užasan događaj - komentariše Brana Pantelić, koji je u filmu potpisao kameru i režiju. - Teško mi je da zamislim da bih sebe ijednog trenutka mogao da dovedem u situaciju da se toliko držim ideala da zbog njih odem na Goli otok. Danas nema tako velikih ideja za koje bi se bilo ko žrtvovao, posebno moja generacija. Iako nisu znali šta će s njima biti, ovi maturanti se nisu pokolebali sve dok država nije zaključila da nisu „ozbiljni neprijatelji“ i pustila ih. Iskreno im se divim. Divi im se i Dorotea Damjanović, koja je napisala scenario za film - u kom se u ulozi profesora Vojislava Ilića, razrednog starešine golootočana, koji je uporno pokušavao da ih spase, zbog čega je i sam završio u zatvoru - pojavljuje direktor škole Bojan Vučković. - Kad smo radili priču, u startu nismo imali ideju koliko će nas ona uvući - kaže Dorotea. - Na kraju, shvatili smo da su nam ti ljudi bliski i to ne samo zato što su naši vršnjaci. Kod mene je posebnu empatiju izazvala činjenica da su, iako praktično još deca, mada mnogo zrelija od ove danas, tako strašno stradali jer su izrazili svoje mišljenje. Dragoceno mi je što smo kroz ovaj projekat naučili mnogo o vremenu o kom malo učimo u školi. Na Golom otoku im se dešavalo svašta - od batina u špaliru poznatom kao „topli zec“, do prenošenja kamenja do iznemoglosti. Držali su im glave nad septičkom jamom, pokrivene ćebetom, dok ne bi pali u nesvest. Ili su ih pod visokom temperaturom ostavljali na užarenoj steni, na spoljnoj temperaturi od 30 i kusur stepeni. Jedan hrvatski lekar im je krišom doturao lekove. Neki su oslobođeni posle četiri meseca, kao Stevan Ivanić, odličan fudbaler, koji je dobio zadatak da od golootočana formira fudbalsku ekipu koja se takmičila u Sloveniji. Drugi su izlazili posle pola godine ili devet meseci. Ali i posle toga su se nalazili pod budnim okom udbaša i redovno morali da se javljaju na raport. Autori filma pronašli su dokumenta da su đaci izbačeni iz Druge mešovite gimnazije, ali ne i da su vraćeni. A vraćeni su tako što ih je bez velike pompe ponovo upisivala žena profesora Ilića, inače sekretar škole. Ovaj događaj decenijama je ostao obavijen velom tajne.

Nastavak na Večernje novosti...