Izvor: Politika, 04.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz Afrike
Nema demokratije bez izbora, ali da bi izbori bili demokratski nije dovoljan samo red na biralištima, nego i u prebrojavanju glasova. Gubitnici, takođe, moraju biti spremni da priznaju poraz, a pobednici da razumeju domete pobede.
Ne govorim o Srbiji, gde je ovaj ispit upravo položen sa najvišim ocenama. Ovde je reč o posleizbornoj drami sa istoka Afrike, u Keniji, iz koje se mogu izvući i neke univerzalne lekcije. O svrsi i suštini vlasti i o tome kako je veoma tanka linija koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stabilnost deli od haosa.
Do 27. decembra prošle godine Kenija je bila uzorna kuća Afrike: izbori održani 2004. bili su model za ceo kontinent, njena ekonomija dinamična, štampa prilično slobodna. Predsednik Kibaki je bio na putu da ispuni značajan deo obećanja da će prekinuti s rđavom praksom autokratskog prethodnika Danijela Arap Moija. Neočekivano, krenuo je stranputicom.
Na izborima održanim poslednjih dana decembra, protivkandidat mu je bio lider opozicionog Narandžastog demokratskog pokreta Raila Odinga. EU je razmišljala da li da za tu priliku u Keniju uopšte šalje svoje posmatrače, jer zemlja je „više nego stabilna”. Mala posmatračka misija je ipak organizovana. Naknadna pamet je – da je mogla da bude i veća.
U neočekivano brzom prebrojavanju glasova posle najneizvesnije predsedničke trke koju je Afrika ikad videla, Kibaki je proglašen za pobednika sa 4,58 miliona glasova, dok je Odingi pripisano 4,35 miliona. Pobednik je na brzinu položio zakletvu, ali, umesto slavlja, usledili su sigurno najcrnji dani Kenije od nezavisnosti stečene 1963.
Tabor kandidata Odinge osporio je rezultate, tvrdeći da su izbori pokradeni. Za pravo su mu dali i posmatrači EU koji su u izveštaju naveli da je izborni proces bio „ispod međunarodnih standarda”. Odinga je svoje pristalice pozvao da protestuju, Kibaki pak njegove da se protestima suprotstave. Rezultat je eksplozija dotle obuzdavanih međuplemenskih netrpeljivosti koja se ne stišava, sa oko hiljadu mrtvih do današnjeg dana i više od četvrt miliona proteranih.
Kibaki, lider plemena Kikujo, najvećeg i najbogatijeg, hteo je po svaku cenu još jedan mandat, iako je u istovremeno održanim parlamentarnim izborima izgubio pola članova kabineta; Odinga je smatrao da nije pokraden samo on nego i celo njegovo pleme Luo. Većina žrtava dosad su bile Kikojue. Na sreću, nasilje se sprovodi paljevinama, maljevima i mačetama – još se nije prešlo na mašinke.
Zavađene sada pokušava da pomiri bivši gensek UN Kofi Anan, ali rasplet nije na vidiku, Zapad, po starom refleksu, preti sankcijama. Šteta za Afriku, pouka za ostatak sveta.
Milan Mišić
[objavljeno: 04/02/2008]
