Izvor: B92, 26.Jul.2015, 15:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ispovest devojke koja je "živa zakopana"

"Moje prvo sećanje je zaglušujuća tišina. Bila sam negde između života i smrti. Poslednjim atomom snage ispustila sam vrisak koliko me grlo nosilo. Bila sam zakopana u šutu, u kovčegu prašine nakon što je raketa pala nedaleko od mene", počinje priču Hana Kembel koja je bila kao vojnik u Iraku 2007. godine.

Temperatura nedaleko od baze Kamp Čarli u iračkoj pustinji prešla je 40 stepeni.

Hana je bila na dužnosti. Imala je 23 godine i dvogodišnju ćerku. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Kada je raketa pogodila bazu njene najgore noćne more su se obistinile.

Shvatila je da je živa - ali jedva.

"Ležala sam zarobljena. Bol je bio toliki da sam samo ponavljala sebi 'umrećeš, umrećeš, ako prestaneš da vrištiš više nikada nećeš videti ćerku Mili", priseća se Hana. I tako je vrištala.

Vrištala je i prisetila se kako je sa 17 godina poželela da pobegne iz gradića Kumbrije i prijavila se u vojsku. Nikada nije želela da bude vojnik, radila je u administraciji. Udala se sa 19 godina. Postala je majka. Otišla je u Irak da radi birokratiju jer je mislila da je ta baza bezbedna. Nije bila.

Oko kreveta je morala da podigne zid od betonskih blokova kako bi bila bar malo bezbednija. Na blokadu je zalepila sliku ćerkice.

"Jedne noći sam peglala unifrmu i pričala sa koleginicom Sali. Začula se eksplozija i prašina je bila svuda oko nas. Gađali su nas. Rakete su udarale, a mi smo stavili kacige i legli u svoje betonske 'kovčege' oivičene blokovima. Sve se treslo, a mi smo čekali. Tada, u oblaku prašine, rekla sam Sali - nikada više neću videti ćerku. Tešila me je, ali moj strah samo što se nije obistinio", priseća se Hana.

U noći kada je kobna raketa pala - Hana nije trebalo da bude tu. Zamenila je mesto sa kolegom koji je dan ranije otišao da vidi porodicu.

"Sećam se samo zvuka i ostalo je magnovenje. Zgrada je direktno pogođena. Pala sam, a šipka mi je probila lice. Imala sam krvarenje u mozgu, smrskana mi je desna ruka, šrapnel mi je pogodio kuk i stomak. Uništena mi je leva noga, a druga šipka mi je probola butinu".

Nema ničeg goreg nego kada otvoriš oči, povratiš svest i shvatiš da si živ zakopan - priča žena.

"Sve je postalo niz bljesaka. Videla sam ih pred očima kao deliće filma. U početku mozak je bio previše povređen da shvati da treba da paniči. Bila sam čudno mirna. Dok mi se krv slivala niz lice nisam shvatala šta je ta lepljiva supstanca. Satima sam ležala i vrištala. Znala sam da je to jedino što može da dovede spasioce do mene. Da me vrati detetu. Čula sam glasove. Bile su to kolege iz kampa u blizini našeg", priseća se žena čija agonija nije bila završena.

Dva sata su je otkopavali. Uskoro se našla u avionu.

"Dok sam ležala pod sedativima sve čega se sećam pre nego što sam sklopila oči i poletela bilo je lice moje ćerke. Krenula sam kući".

Izvor: 24sata

Nastavak na B92...