Izvor: Politika, 18.Nov.2013, 12:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Iskorenjivanje ratničkog duha u Evropi

Po­bed­ni­ci i po­ra­že­ni ima­li su vi­še za­jed­nič­kog ne­go što mo­že­mo da pret­po­sta­vi­mo

Spe­ci­jal­no za „Po­li­ti­ku”

Ver­den – Ov­da­šnji isto­ri­ča­ri se da­nas sla­žu oko tu­ma­če­nja Pr­vog svet­skog ra­ta kao do­ga­đa­ja ko­ji je utro put stra­šnom 20. ve­ku. Ova in­ter­pre­ta­ci­ja, ko­ja in­si­sti­ra na tra­ge­di­ji ogrom­nih raz­me­ra, ume­sto na voj­noj i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << di­plo­mat­skoj isto­ri­ji, u osno­vi je kon­cep­ta na ko­me je za­mi­šljen Mu­zej Pr­vog svet­skog ra­ta u me­stu Pe­ron, na se­ve­ru Fran­cu­ske, otvo­ren 1992, sa ci­ljem da se isto­ri­ja ovog pe­ri­o­da pri­ka­že dru­ga­či­je, a ne kao sled ve­li­kih bi­ta­ka.

U mu­ze­ju se na­la­zi Me­đu­na­rod­ni cen­tar za isto­rij­ska is­tra­ži­va­nja po­sve­ćen Pr­vom svet­skom ra­tu ko­ji oku­plja ne­ke od naj­zna­čaj­ni­jih svet­skih struč­nja­ka, uglav­nom fran­cu­skih, ame­rič­kih, ne­mač­kih i bri­tan­skih, ali i ru­skih, izra­el­skih, bel­gij­skih, ir­skih i ita­li­jan­skih. 

Pot­pred­sed­ni­ci cen­tra, Džej Vin­ter, sa ame­rič­kog uni­ver­zi­te­ta Jejl, i Anet Be­ker, s Pa­ri­skog uni­ver­zi­te­ta, pred­vo­di­li su me­đu­na­rod­nu eki­pu isto­ri­ča­ra ko­ja je ra­di­la na tri to­ma „Pr­vog svet­skog ra­ta”. Pr­vi tom je ob­ja­vljen u ok­to­bru, u iz­da­nju Kem­bridž ju­ni­ver­si­ti pre­sa i fran­cu­skog Fa­ja­ra.

„Du­go­roč­na po­sle­di­ca Ve­li­kog ra­ta je iz­ba­ci­va­nje re­či ’sla­va’ iz na­šeg reč­ni­ka”, pi­še pro­fe­sor Vin­ter na saj­tu Me­di­ja­par­ta. „Kon­cept Evro­pe ko­ja će bi­ti iz­gra­đe­na kao od­go­vor na Ve­li­ki rat ro­đen je u gla­va­ma voj­ni­ka iz 1918. Su­kob ozna­ča­va po­če­tak is­ko­re­nji­va­nja rat­nič­kog du­ha u Evro­pi. Ova sna­žna ten­den­ci­ja se na­sta­vlja do da­nas. Bi­ti po­bed­nik ili po­be­đe­ni ma­nje je va­žno od to­ga što je ov­de reč o ma­siv­noj po­gi­bi­ji. Po­bed­ni­ci i po­ra­že­ni ima­li su vi­še za­jed­nič­kog ne­go što mo­že­mo da pret­po­sta­vi­mo.”

Ova­kvo tu­ma­če­nje iz­vr­ši­lo je ve­li­ki uti­caj na na­čin na ko­ji se isto­ri­ja ovog pe­ri­o­da pre­da­je u fran­cu­skim ško­la­ma.

„Do 2000. đa­ci­ma sam pre­da­vao isto­ri­ju ve­li­kih bi­ta­ka i he­ro­ja Pr­vog svet­skog ra­ta”, ka­že za „Po­li­ti­ku” Alek­sij Trud, pro­fe­sor isto­ri­je na Uni­ver­zi­te­tu u Ver­sa­ju i is­tra­ži­vač na Od­se­ku za bal­kan­ske stu­di­je Pa­ri­skog uni­ver­zi­te­ta.

„Uči­li smo ih da je (mar­šal Žo­zef) Žo­fr po­be­đi­vao u bit­ka­ma, da je (Žorž) Kle­man­so he­roj­ski vo­dio ze­mlju, ne­što po­put Pa­ši­ća. Dr­ža­li smo se po­da­ta­ka, go­vo­ri­li o bit­ka­ma, he­ro­ji­ma, po­be­da­ma. Da­nas to vi­še ni­je slu­čaj. Đa­ke uči­mo da su voj­ni­ci ra­to­va­li u uža­snim uslo­vi­ma, da su bi­li u ro­vo­vi­ma, da su na njih pa­da­le gra­na­te, ali da ni­su mno­go za­me­ra­li ne­pri­ja­te­lju i da su­štin­ski ni­je bi­lo raz­li­ke iz­me­đu fran­cu­skih i ne­mač­kih voj­ni­ka.”

„Go­vo­ri­mo o ap­sur­du ra­ta i o bru­ta­li­za­ci­ji ma­sa, o po­za­di­ni ra­ta, o že­na­ma u ra­tu, o ži­vo­tu voj­ni­ka u ro­vo­vi­ma, ka­ko je rat uti­cao na de­cu. Ak­ce­nat je na ci­vi­li­ma”, ka­že Trud i pre­ci­zi­ra da se isto­ri­ja u fran­cu­skim ško­la­ma da­nas pre­da­je iz fran­cu­sko-ne­mač­kih udž­be­ni­ka.

Pri­mer za ta­kav pri­stup isto­ri­ji je i pro­gram obe­le­ža­va­nja 100. go­di­šnji­ce ra­ta u de­part­ma­nu Mez, u Lo­re­nu, re­gi­o­nu u ko­me se na­la­zi Ver­den. Taj pro­gram uklju­ču­je i kon­fe­ren­ci­ju o ži­vo­tu u po­za­di­ni ne­mač­kog fron­ta kao i ot­kri­va­nje spo­me­ni­ka austro­u­gar­skim voj­ni­ci­ma.

„Ko­me­mo­ra­ci­ja Pr­vog svet­skog ra­ta za me­ne ima smi­sla kao omaž oni­ma ko­ji su po­gi­nu­li ni zbog če­ga, iako je ovaj rat mno­go ma­nje ak­tu­e­lan od Dru­gog svet­skog ra­ta ko­ji nas je vi­še obe­le­žio”, ka­že za „Po­li­ti­ku” Elen, 30-go­di­šnja­ki­nja iz Lo­re­na, ko­ja pri­pa­da pr­voj ge­ne­ra­ci­ji đa­ka ko­ja je po­ha­đa­la evrop­ski raz­red, usta­no­vljen u fran­cu­skim ško­la­ma 1989. go­di­ne.

„Obe­le­ža­va­nje ovih do­ga­đa­ja je va­žno za po­mi­re­nje, kao sim­bo­lič­ki čin uni­je s Ne­mač­kom. Mi smo pro­šli taj pro­ces za­ce­lji­va­nja ra­na, iako to ni­je bi­lo jed­no­stav­no. Tre­ba­lo je da pro­đe mno­go vre­me­na ka­ko bi bi­lo mo­gu­će da se sla­vi uspo­me­na na fran­cu­ske i ne­mač­ke voj­ni­ke. U po­ro­di­ca­ma je još ži­vo se­ća­nje na pret­ke ko­ji su po­gi­nu­li u ovim ra­to­vi­ma”, ka­že ona.

Žu­li­jan, njen vr­šnjak iz Li­o­na, ko­ji se ško­lo­vao u fran­cu­sko-ne­mač­kom li­se­ju u Fraj­bur­gu, ob­ja­šnja­va da je u ško­li učio da je Pr­vi svet­ski rat pre sve­ga bio kla­ni­ca. „Taj rat je bio ap­sur­dan jer je bio iz­u­zet­no smr­to­no­san na­spram re­zul­ta­ta ko­ji je bio go­to­vo ni­šta­van. To je rat u ko­me su svi gu­bit­ni­ci, u ko­me ne­ma po­bed­ni­ka.”

Knji­ge i ro­ma­ni o Pr­vom svet­skom ra­tu, ko­ji od ok­to­bra is­pu­nja­va­ju po­li­ce fran­cu­skih knji­ža­ra, pi­sa­ne su u istom du­hu.

Ana Ota­še­vić

objavljeno: 18.11.2013.

Nastavak na Politika...