Izvor: Politika, 04.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ipak se kreće
Tračak svetlosti za našu savremenu muzičku budućnost
Kraj novembra meseca doneo je nekoliko dana 16. međunarodne tribine kompozitora kao i koncerte koji su uveli i "izveli" iz ove manifestacije. Tri koncerta, prvi i treći, bili su kamerni i održani u sali Skupštine grada Beograda, a središnji, Simfonijskog orkestra RTS, u Beogradskoj filharmoniji.
Uvodni koncert predstavio je muziku svetskog i našeg neoimpresionizma, po zamisli i realizaciji Borislava Čičovačkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a sa nizom solista i kamernih ansambala. Tu su se našla dela autora velike harizme, kao što je Japanac Toru Takemicu (1939–1996), veoma prisutan na svetskom muzičkom podijumu sa dve minijature za violinu i klavir sjajno izvedene (Julija Hartig, violina, Natalija Mladenović, klavir). Njegov sledbenik, Rikuja Terašima (1964) učinio nam se manje interesantnim u sonati za obou i klavir (Čičovački, Mladenović).
Proistekli iz poetike impresionizma, Debisija, Ravela i Skrjabina, a posebno Mesijana, prepoznati su u sledu naših autora, pre svih Dejana Despića u jednoj od njegovih antologijskih kompozicija, strasnom i uzbudljivom triptihu nazvanom Tri meditacije za violončelo i klavir (koji je odlično izveo bračni par Mladenović) i, na kraju, Mesijanovog učenika Vlastimira Trajkovića, Zefirov povratak za flautu, violinu i klavir, trostavačno delo velike lepote (izveli su Marina Mirković, Julija Hartig i Natalija Mladenović).
Između toga, Drugi psalam Enrika Josifa (1924–2003) podsetio je na tužno zaboravljenog kompozitora, akademika, pedagoga. Na samom kraju, Vokaliza Olivije Masijana, ovoga puta u novoj verziji (flauta, oboa, violončelo, klavir) predstavljala je premijerno izvođenje kod nas, i dokazala da bez melodije i harmonije u muzici postoji samo neorganizovani haos.
Nasumice odabrani koncerti na Tribini kompozitora, jedan radijski i drugi školski, nisu mogli da nam osvetle domete ovogodišnje manifestacije, ali su ih apostrofirali. Ogroman teret i uvodnog koncerta i jednog od glavnih na tribini ponela je Ruskinja Natalija Mladenović, izdanak najbolje pijanističke škole sa Konzervatorijuma Čajkovski u Moskvi (klase Malinjina i Osipove). Ta škola, pre svega, podrazumeva da se mnogo, i često, izvodi savremena muzika, da joj se daje značaj i dostojanstvo. Mlada pijanistkinja je držala u svojim rukama ceo koncert prethodno pomenutih dela, kao i koncert RTS sa dirigentom Bojanom Suđićem u sali Beogradske filharmonije izvodeći maestralno Trajkovićev Klavirski koncert.
Treba da se zapitaju akademije, stotine profesora klavira po muzičkim školama, koga danas interesuje u svetu da mu bilo koji Srbin svira Mocarta, Betovena i Rahmanjinova. Od domaće muzike se beži, hoda se utabanim stazama, bez inovativnih ili bilo kakvih pomaka.
Tribina je potrebna i kao sredstvo edukacije. Na radijskom koncertu svoju vrednost pri ponovnom slušanju doživeo je i Memento Milana Mihajlovića i dalje svež i inspirisan, kao i prilikom prvog slušanja.
Kako se Beogradska filharmonija odazvala brojnim vapajima za izvođenje domaće muzike i priredila inauguracioni koncert Tribine, tako i RTS mora da se vrati razlozima zbog kojih je osnovan, a ne da replicira svetske i naše trendove drugih ansambala.
Da ima nekih naznaka u duhu "ipak se kreće" dokazao je Kamerni orkestar Mokranjac sa dirigentom Vladimirom Milićem koji je okupio učenike gudačkih instrumenata škole "Mokranjac" i izveo po sopstvenom izboru program domaćih dela. Sva dela sa programa komponovali su profesori prve srpske muzičke škole od istorije do danas, izuzev Ivane Stefanović. Rodonačelnik škole Stevan Mokranjac bio je prisutan u jednoj od fuga, ovoga puta adaptiranih za kamerni orkestar.
Zatim je tu bila popularna Počasnica Stevanu Mokranjcu bivšeg profesora škole Dejana Despića, pa uspela Kavatina za violinu i orkestar (solista Tea Arnold) jednog od najmlađih profesora škole i selektora ovogodišnje Tribine Ivana Brkljačića.
Usledio je antologijski Cartoon Zorana Erića i, na kraju koncerta, autentično etablirana u opusu kompozitorke Ivane Stefanović i u srpskoj savremenoj muzici uopšte, kompozicija nazvana Drvo života, kao treperava i nestvarna iluzija sveta. To su bila dela koja su se potvrdila u našoj sredini, stekla reputaciju, odigrala značajne trenutke u opusima autora i obeležila naše vreme. Ako su ih deca, učenici muzičke škole, prihvatila i u mogućnosti su da ih realizuju, onda se tračak svetlosti ukazuje za našu savremenu muzičku budućnost.
Branka Radović
[objavljeno: 04.12.2007.]
