Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Jul.2019, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
In memoriam Borka Pavićević (1947-2019) - Mera slobode i čoveka
Borka Pavićević je uvek imala svoje mesto – lepše i bolje među prijateljima/icama, ali zapaženo i među protivnicima. Ona je njima bila “neprijateljica, veštica i izdajica”, oni njoj samo neistomišljenici
Od ljudi sa spiska može da se napravi odlična vlada!
Tako je Borka Pavićević precizno i provokativno, kako je samo ona znala, prokomentarisala spisak “30 najvećih srbomrzaca i izdajnika među javnim ličnostima”, koji je 2014. sastavio SNP “Naši”. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << I na kojem je, naravno, imala “zaslužno” mesto.
Jer, . I nema sumnje, iako su se mnogi na vest o preranom odlasku ove sjajne žene neprilično obradovali, nedostajaće i njima – neće imati više ko s njima da polemiše i neće imati ko da ih uči časti i čojstvu. Ko će nerazumne protivnike umetnosti i života ubuduće pokušavati da uveri da nisu u pravu. Ko će braniti Festival “Mirdita, dobar dan”, koji je posle godina i decenija rata i mržnje doveo mlade kosovske umetnike u Beograd i ko će reći nerazumnicima koji u ime Hrista mrze žene i homoseksualce: “Oni koji u izložbi Eče homo vide problem zapravo su fariseji koji su prodali Hrista”, kao što je to Borka učinila 2012. povodom izložbe slika Elizabet Olson Valin, na kojima je Isus Hristos predstavljen u ženskoj odeći. Izložbe koja je toliko sablaznila i ovdašnje malograđane, da je čak 2.000 policajaca obezbeđivalo eksponate i učesnike.
POJAVA, GLAS I ENERGIJA: “Ima ljudi čiji odlazak ostavlja ogromnu prazninu. Takva je bila Bilja Kovačević Vučo. I danas se često pitam šta bi BKV rekla, a godine su prošle otkad je nema. Takva je i naša Borka”, kaže u suton Borkinog života kolega Sveta Raković, a nešto slično napisao je nekoliko dana kasnije Boban Stojanović na Peščaniku.
Borka Pavićević je izgubila jedinu bitku koju je mogla da izgubi, onu sa životom, iako se dugo opirala, kao i svemu drugom što ju je sprečavalo da bude ovde; neće nas više zasenjivati svojom veličanstvenom pojavom i glasom koji ume da utiša i najgore u čoveku. Neće biti te neverovatne energije koja je umela da pokrene čak i one trome, kolebljive i plašljive. Na svoj neobičan, slobodno se može reći apsolutno dramaturški način, posve umetnički, postavila je nove dimenzije društvenog angažmana na ovim prostorima. Uvezala je umetničku i životnu dramu, preplitala ih pokušavajući u toj simbiozi da učini bolje za svet u kojem je živela i u kojem smo se mi zatekli. S tim što je njen svet bio mnogo veći i širi od ove naše provincije, svet koji ju je uvažavao i slušao s pažnjom.
I kao što se u pozorištu davala do kraja, nije žalila poslednji atom snage ni za sve ono što život čini vrednim življenja; zakleta pacifistkinja, glasno se borila prvo protiv rata, onda za mir, pa za pomirenje, ali potpuno, ono kojem će prethoditi suočavanje sa zločinima, a onda ga čuvati kultura sećanja. Borba za ljudska prava omeđena samo pravima drugih, za rodnu i svaku drugu ravnopravnost ugroženih i gaženih. Svi obespravljeni nalazili su i u njenom domu i u Centru mesto, baš kao i u njenom ogromnom srcu.
Bilo je tu mesta za svaki platan, za borbu za uređen i funkcionalan, a lep javni prostor, arhitekturu. Pozorište, razume se, jer je pozorište uvek bilo i ostalo njena vodilja, a ona njegova zvezda. Ali imala je i vremena, volje i snage i za tranzicionu pravdu, avangardu svake vrste, revoluciju i postjugoslovensko nasleđe... Iako često bila oštra i prema najbližima, uvek je bila “naša Borka”. Zauzvrat, znala je, mada nevoljko, da prizna i grešku, kakva je bila ona sa belim listićima 2012, što bolje od svega svedoči o čvrstom i časnom karakteru.
ŽIVOT: Dramaturškinja, osnivačica i direktorka direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević preminula je 30. juna u 00:33 časova u Beogradu. Rođena je 1947. u Kotoru, dramaturgiju je diplomirala 1971. na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, gde je i magistrirala 1976. sa tezom “Neorealistička drama u Srbiji između dva rata”.
Kako je CZKD sažeo njenu obimnu biografiju, u dramaturškom odeljenju Ateljea 212 radila je više od decenije, od 1970. do 1981, a u Bitefu 20 godina. Bila je dramaturškinja u pozorištima u Zenici, Splitu, Skoplju, Ljubljani, Subotici i Beogradu (1978-1991).
Osnivačica je teatra Nova osećajnost u staroj beogradskoj Pivari (1981), učesnica avangardnog pokreta KPGT (Kazalište, pozorište, gledališče, teatar, 1984-1991), čija se uloga nije svodila samo na pozorišnu, naprotiv, KPGT je bio jugoslovenska ulaznica u moderan svet. Osamdesetih godina prošlog veka pozorište je zahvaljujući pokretu KPGT, nepresušnoj energiji Borke Pavićević, Nade Kokotović, Ljubiše Ristića i svih umetnika i gledalaca koje je privuklo, Beograd, Srbiju i Jugoslaviju učinilo svetom. U bogatoj profesionalnoj karijeri bila je i umetnička direktorka Beogradskog dramskog pozorišta, smenjena, razume se, zbog javnog delovanja (1993) koje je dobilo epitet “politički”. Mada, ruku na srce, od politike nikada nije bežala, ni kao studentkinja koje se Bora Ćosić seća iz 68. s kikama. “Borka Pavićević, to devojče rebele, studiralo je dramaturgiju, sva njena sudbina bila je okrenuta teatru, uskoro se pokazalo da je to teatar povijesti. Jer i kada je ušla u rad jednog avangardnog pozorišta, njena nečuvena energija nije ostala na dramaturškim intervencijama, njeni putevi vodili su otkrivanju dubljih tokova života, načinima da se ovaj izmeni…”
Učesnica je Civilnog pokreta otpora (1991) i članica najznačajnijeg udruženja slobodnih intelektualaca devedesetih Beogradskog kruga. Od osnivanja. I svih tih turbulentnih decenija osnivala je, učestvovala ili podržavala sve progresivne pokrete i ideje u čijim je osnovama samo jedno – sloboda. Napokon, zbog toga je osnovala i četvrt veka vodila Centar za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, i stvorila mesto, prostor i vreme za sve one koji imaju šta da kažu, a nemaju gde.
No, Borka Pavićević je svoj raskošni talenat, ideje i uverenja delila i s publikom širom od pozorišne, kolumnama u časopisu Susret, nedeljniku Vreme i u dnevnom listu Danas. Objavila je tri zbirke eseja: “Na ex – Postdejtonska moda” (Novi Pazar, 1998), “Moda” (Beograd, 1994) i “Glava u torbi” (Beograd, 2017) – kao i tekstove u mnogobrojnim časopisima, zbornicima, dnevnim i nedeljnim novinama.
Dobitnica je velikog broja internacionalnih nagrada, među kojima su i Otto Rene Castillo nagrada za političko pozorište u Njujorku; nagrada Hirošima fondacije za mir i kulturu (2004); Osvajanje slobode, koju Fondacija Maja Maršićević Tasić dodeljuje “ženi čija dela potvrđuju principe ljudskih prava, vladavine prava, demokratije i tolerancije”.
I Ordena legije časti Republike Francuske 2002.
Živela je Borka nekoliko života u jednom i, kako kaže Dubravka Stojanović, možda je njen najveći legat svima koji dolaze na scenu to što se nije predala.
Reči o Borki
Grujica Spasović, novinar (Danas)
…Pokušavam da se setim kad smo se upoznali. Teško to ide kad imate utisak da nekog poznajete celog života. Nije to bilo ni onda kad je bila najmlađi član žirija Bitefa, kad je “Beograd postao svet” bar u pozorišnom svetu. Nije ni onda kad ju je Mira Trailović pozvala da dođe u Atelje 212, ni kad je osnovala svoje pozorište Nova osećajnost. Sretali smo se u Beogradskom dramskom pozorištu dok je tamo bila umetnički direktor, pa i na predstavama kojima je, zajedno s Ljubišom Ristićem i Dušanom Jovanovićem, premrežila čitavu Jugoslaviju. Sve je, čini mi se, ipak počelo kad se iz Beogradskog kluba intelektualaca, onih koji su pružali otpor ludilu nasilja, rata, šovinizma, klerikalizacije, rađao CZKD, dakle pre više od četvrt veka. Ubrzo je to postala jedna od oaza malobrojnog, ali tvrdoglavog plemena pobunjenika. Brojne tribine, promocije, izložbe, predstave koje su ubijale strah i ulivale kakvu-takvu nadu da sve još nije propalo. Onda je u svom domu pravila nezaboravne večere. U društvu, najčešće, Mihajla Mihajlova, Jovana Ćirilova, Zdravka Greba, Mirjane Miočinović, Tanje Petovar, Srđana Bogosavljevića, Jelene Trpković, Borke Cerović, An Mari Bustrom, Nadežde Gaće, Ljiljane Dufgran, Brane Grbić – vodile su se maratonske diskusije i tragalo za izgubljenim vrednostima.
Rade Šerbedžija, glumac (Danas)
Borka je za mene bila jedan od glavnih kreatora umjetnosti i društvene angažiranosti cijele generacije koju ja pamtim, od moje mladosti, pa do danas. Ona je bila ta žena, borac, koja je znala da kulira stvari, kao što kažu među filozofima, da tumači svijet, a radi se o tome da se on izmjeni... Borka je bila filozof i revolucionar i baš je bila jedna od najistaknutijih predstavnika naše generacije. Volio sam je i kao prijateljicu i poštovao sam je. Imao sam sreću da zajedno s njom radim teatar nekoliko puta. Najpre uz Ljubišu Ristića i uz KPGT, čiji je ona bila poklonik i prijateljica i jedan od naših aktivista, naše neke kulturne revolucije. Borka je bila i neustrašiv borac za ženska prava i uopće borac za ljudska prava, beskompromisna, hrabra, pametna i pravedna.
Boban Stojanović, LGBT-aktivista (Peščanik)
Borka Pavićević je jedina osoba koju sam poznavao koja je na isti način vladala svojom pojavom i svojim intelektom. Kada bi negde ušla, svi bi rekli: Eno je Borka. Kada bi počela da govori, svi bi rekli: Borka priča. Zato njen odlazak ne može da se opiše drugačije nego kao beskrajno nedostajanje. Za Borkom se ne tuguje, za Borkom se ne plače, ona nam je toliko toga ostavila da se pitamo. Borka može samo da nedostaje jer sada nema ko da da odgovore. Svaki trenutak s njom bio je nezaborav. Ali svaki. Koliko mora da te ima, da bi te se toliko pamtilo? To je pitanje na koje još uvek nisam našao odgovor. Sada i neću.
Saša Ilić, novinar i književnik (Peščanik)
Ne sećam se tačno kada sam upoznao Borku Pavićević, čini mi se da sam je poznavao oduvek, ali kada je osvanula vest da je više nema, to pitanje vremena postalo je izlišno. Iako je teško poverovati da se to zaista dogodilo, ostaje otvoreno pitanje rastanka, kao i ono o prvom susretu. S nekim ljudima se jednostavno nikada nismo sreli u jednom trenutku, kao što se ne možemo ni oprostiti tačno određenog dana. Ponekad su odlasci produženi, posebno ako je veza između onih koji odlaze i onih koji ostaju toliko jaka, kao što je bila između Borke Pavićević i jugoslovenske alternativne kulture. Za moju generaciju, kao i za one ranije, pa i za one koje su došle potom i pokucale na vrata Centra za kulturnu dekontaminaciju, Borka Pavićević je imala samo jedan odgovor: Da! Ovo “da” sažimalo je njen energični aktivizam, otvorenost ka političkoj i kulturnoj alternativi, bez obzira na to iz kog dela sveta je ona dolazila.
Borka Pavićević o 20 godina CZKD, NM: Decenije u nama
“Tih dvadeset godina nije ni iza nas ni iza vas, one su u nama”, kazala je Borka Pavićević za Novi magazin 2014. povodom dve decenije rada CZKD kada je planirala da “to sećanje koje živi u svima CZKD” uobliči u dvotomnu knjigu: “Nikako memorijalno, to je knjiga o društvu i epohi u kojoj smo radili, saučestvovanje u ključnim trenucima dvadeset godina urbicida, genocida, ekocida, progona, o tome šta se desilo sa civilom, pojedincem i s njegovim inicijativama i pravima.”
Važno je još reći: “Iskustvo Centra pokazuje da je kritičko afirmativno, mada nas često identifikuju kao subverzivne, izdajničke, plaćeničke. CZKD najčešće igra klasične pisce, u njemu mahom režiraju žene.”
*Čovek je zatečen brojem i značajem ljudi koji su ovih 20 godina radili u Centru. Mnogi iz tog bogatstva više nisu s nama. Koga se sve sećate?
Veoma je komplikovano odgovoriti na to pitanje. Mi nismo popisivali sve ljude, ali da, zasenjujući je broj ljudi kojih više nema. To, međutim, ne znači da oni nisu s nama, a da bih izašla iz pitanja ko je sve bio u našim predstavama, razgovorima, komemoracijama, reći ću da je Jovan Ćirilov ovde ostavio svoje dve jedine režije. Ali, da nije bilo Bitefa, da nije bilo Ulice Lole Ribara, da nije bilo nauka o tome da se u prostor unosi duh vremena i oživljava, ne znam da li bilo i Centra. Isto tako, ne znam da li bilo naše infrastrukture da nije bilo Vaneta Ivanovića... To obilje ljudi koji su bili u Centru, uporišta kao što je Bogdan Bogdanović, koji je velika inspiracija s porukom da se uvek radi i osvaja novi prostor, da mu se da sadržaj i duh. Temeljni inspiratori, otpor, ali i komemoracije od Žarane Papić i Milovana Đilasa do Miljenka Derete, Mirka Đorđevića. Izvinjavam se što ovako metaforično govorim, ali taj zbor nije numerički, on je kvalitativan, suštinski vrednosni zbir.
*Centar je prepoznat kao mesto gde se stvari otvaraju, postavljaju pitanja i kritikuje s razlogom. Šta je najteža borba Centra?
Reći ću ovako – poštedite me fizičkog bola, a duhovni prepustite meni. Najteža je borba Centra u povezivanju onoga što misliš s mogućnošću da se sve to ostvari. Prosto je bolno šta sve treba da se uradi, a ne može istovremeno da se postigne.
Priredila: Jelka Jovanović
.jpg)
