Izvor: Politika, 10.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imamo li stereo političare
,,Politika’’ je 17. decembra 2007. godine objavila tekst ,,Poziv na uzbunu. Da li ste čuli (za) Stereoramu?”, kompozitora Đura Živkovića. U navedenom tekstu ovaj umetnik reaguje na činjenicu da se ,,Stereorama” (radio program koji emituje umetničku muziku iz Srbije i sveta) od oktobra 2006. više ne može čuti u Beogradu. Komentarišući značaj kulture kompozitor Živković napominje da Italiju i Rusiju znamo više po Vivaldiju, Mikelanđelu, Da Vinčiju, Čajkovskom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dostojevskom i Tolstoju nego po njihovom lepom moru ili nepreglednim prostorima i naglašava da spasavanje muzike znači ,,upravo spasenje samog sebe”. Budući da Živković pominje Švedsku, u kojoj se ,,Stereorama” može slušati (,,doduše preko Interneta”), mislim da se moja reakcija, kao stanovnika jedne druge zapadnoevropske zemlje, može logično nadovezati na navedeni tekst.
Ja sam srpski kompozitor koji već skoro trideset godina živi u Francuskoj. Dobro poznavanje umetničke sredine ove zemlje, kao i nekih drugih zemalja Zapadne Evrope, dozvoljava mi da uporedim srpsku kulturnu stvarnost sa odgovarajućom situacijom u navedenim zemljama.
Poslednjih godina u Srbiji su se pojavili mnogobrojni fenomeni čija se vulgarnost, primitivnost i agresivnost teško može poistovetiti sa zemljama koje mi smatramo civilizovanim. Nažalost, moramo se pomiriti sa poražavajućom činjenicom: najveći broj tih gluposti (od kojih su neke pogubne) nam dolaze upravo sa zapada, iz Zapadne Evrope i Amerike. Naravno, odmah se nameće pitanje – kako je moguće da društvo koje smatramo visokocivilizovanim (koje uostalom i samo sebe smatra takvim!) može da stvara i širi toliko ružnoće, vulgarnosti, neukusa i nasilja?
Odgovor je u tipu demokratije koju gaji Zapad. Demokratija, po definiciji, nikom ništa ne može da nametne, a najmanje kulturu i lepotu. Zapadnoevropski tip demokratije je neka vrsta ,,prijavnog odeljenja”, čiji je zadatak samo da registruje i prihvati ono što mu se nudi. Uz to, svako ima slobodu da reklamira svoj proizvod i da pravi njegovu promociju, bilo da se radi o potrošačkoj, bilo kulturnoj ili nekoj drugoj ,,robi”.Talenat za promociju je često obratno proporcionalan umetničkim i intelektualnim sposobnostima: najgrlatiji u reklamiranju svoje robe su uglavnom oni koji imaju najmanje talenta i najmanje inteligencije. Tako je Zapad preplavljen onim što su naše stare zanatlije zvale ,,bofluk”, loša i nekvalitetna roba.
A da li se, i kako, to zapadnoevropsko društvo bori protiv ružnoće, vulgarnosti, nasilja?
Jedan pravoslavni teolog je rekao da najbolji način borbe protiv zla nije njegovo uništavanje (jer to lako može da postane put ka diktaturi i zločinu...); najbolji način borbe protiv zla je izgradnja dobra. Što više mesta bude zauzelo dobro, to će manje mesta ostati zlu. Presađeno na kulturno područje, ova maksima znači organizovanje kvalitetnih izložbi, koncerata i predstava, izdavanje dobrih knjiga, emitovanje dobrih emisija...
Grad Pariz, naprimer, ima nedeljno više od 100 koncerata umetničke muzike, ima 97 muzeja i oko 300 izložbi; 152 pozorišta postavljaju oko 350 predstava nedeljno, a preko 100 bioskopskih sala stavlja na svoj program hiljade filmskih predstava! Kolega Živković spominje ,,samoprozvane kompozitore–kompozitorke”. U gomili kvalitetne i raznovrsne ishrane, pariski kulturni želudac može da svari sve.
Vratimo se našoj temi – radio-talasima. Francuska ima dve radio-stanice koje emituju umetničku muziku 24 sata dnevno! Ta dva radija, ,,France Musiques” i ,,Radio Classique”, možete čuti po celoj Francuskoj! Postoji i radio stanica ,,France Culture”, koja takođe emituje program 24 sata dnevno i koji takođe možete čuti u celoj Francuskoj! A da ne govorimo o brojnim lokalnim radio-stanicama koje, u sklopu svojih programa, emituju svakodnevno nekoliko sati kulturnog i umetničkog programa...
Političko robovanje i politička zavisnost jednog naroda počinje njegovom kulturnom podređenošću: prvo zaboravljamo svoje pismo, pa svoj jezik, svoju kulturnu baštinu ... dok ne zaboravimo ko smo. To je početak ropstva!
Zapazio sam da srpski političari bez prestanka navode ulazak Srbije u Evropsku uniju kao jedan od najsvetlijih ciljeva koje treba ostvariti sledećih godina. Ovaj eventualni ulazak srpski narod već sada plaća skupo, a samom ulasku se nada kao ozebao suncu. Ovde nije mesto za izlaganje mog mišljenja o EU i o ulasku Srbije u Uniju, ali valja razmotriti pitanje srpske kulturne politike. Zadatak države je da napravi ravnotežu između kvaliteta i nekvaliteta. Privatne ustanove nisu altruisti, one reklamiraju svoju robu, čak i kada je ,,bofluk’’ (a možda baš upravo i najviše u tom slučaju). Zadatak države i političara je da otvaraju muzeje, pozorišta, koncertne dvorane... ili da ih makar ne zatvaraju! Da makar ne sprečavaju jednu kulturnu radio-stanicu da emituje svoj program. Naši političari, ako baš tako silovito žele da uđemo u Evropsku uniju, treba da imaju šta da pokažu istoj. Srbija ne treba da postane kanta za đubre, jer je takvu niko neće hteti u svoje društvo. (Osim ako ne želi da baca u nju svoje smeće? Ali u tom slučaju nisam siguran da će srpski narod pristati de bude nečija kanta za đubre!)
Kad već novopečeni srpski demokrati ne mogu da spreče da jedan zvučnik prosipa obilate količine neukusa, neka makar uključe i onaj drugi, kulturniji zvučnik, i dozvole mu da se ravnopravno suprotstavi. Imamo li mi stereo-političare?
Aleksandar Damnjanović,
kompozitor, Pariz
[objavljeno: 11/02/2008]
