Izvor: Blic, 22.Sep.2008, 05:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li nekog za volanom?
Komšija me je juče pitao da li da kupuje kola ili da čeka na ono Dinkićevo obećanje o smanjenju carina na uvoz automobila. Komšija je izračunao da bi uštedeo skoro dve hiljade evra i ne pada mu na pamet da izgubi taj novac ako treba samo još malo da se strpi.
Nije da on ne veruje Mlađanu Dinkiću, ministru ekonomije. Rekao bih da stvar stoji obrnuto. Ali, neki događaji od prošle nedelje pokolebali su ga u toj veri. Prvo smo poljubili evropska vrata, a naša vlada, što >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je sasvim razumljivo, presabira se sada oko koristi i štete od primene odredaba iz već famoznog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno, konkretno, o smanjenju carinskih stopa kojima se štiti naša privreda.
To je sad na stolu Vlade, a na stolu mog komšije već dvadesetak dana stoji Dinkićevo obećanje. U međuvremenu prodaja automobila potpuno je zaustavljena. Prema nekim podacima, oko pet hiljada ljudi u Srbiji za hleb zarađuje trgujući automobilima. Kako im sada idu poslovi, neće zaraditi ni za vodu.
S druge strane, i budžet je na šteti. Mogu samo da zamislim kako bi reagovao Mlađan Dinkić da je sada kojim slučajem ministar finansija, a da je neki njegov kolega, recimo ministar za ekonomiju, obećao nešto što direktno udara na budžetski prihod.
Otkad je sveta i veka takva vrsta poteza saopštava se u noći promene propisa, bilo da se radi, recimo, o devalvaciji, promeni uslova kreditiranja, ukidanja ili smanjenja carina, i da dalje ne nabrajam.
Nije Mlađan Dinkić nov u tom poslu. U svim vladama posle onog Petog oktobra bio je nešto. On je jedini čovek potpunog kontinuiteta - od guvernera do ministra traje u svim kombinacijama, uključujući i manjinske, i nagomilao je iskustvo koje mnogi drugi treba tek da steknu, pa ne bih rekao da mu je to obećanje tek onako izletelo.
Ne verujem ni da dosta agresivno insistiranje stranke G17 plus na bezuslovnoj i hitnoj primeni odredaba o smanjenju i/ili ukidanju protekcionističkih propisa o zaštiti domaćih proizvođača počiva samo na ideji da se Mlađan Dinkić spase od besa onih kojima je, kao mom komšiji, obećao jeftinije automobile.
I sam smatram da je to mera koja se mora primeniti, ali je izostao idealni kontekst primene. Zato što nije potpisan sporazum s briselskom administracijom Srbija ne može da koristi novac iz pristupnih fondova, kojima bi bio ublažen udarac ovakve mere na privredu i budžet.
Stvar je hladne ekspertske analize o koristi i šteti od donošenja ove odluke i sasvim je razumljivo da Vlada traži dovoljno vremena za procenu efekata jedne ovakve mere, bez obzira na to što nam je to toplo preporučio Oli Ren, evropski komesar za integracije, a što su mnogi ovde, posebno oni kojima je politika zamenila svaku ekonomiju, zlonamerno protumačili kao recepturu koja se opisuje kao - ljut lek na ljutu ranu.
Pravila kolumnističkog žanra podrazumevaju da se na kraju istakne neka poenta. Prepuštam je Ivici Dačiću koji je u intervjuu „Večernjim novostima" rekao: „... Neki ljudi iz ove vlade usvojili su manire ponašanja iz prethodne. Nisam pristalica da unutar vladajuće koalicije postoji nekakvo takmičenje u popularizaciji ideja. Bolje je da se takmiče sa opozicijom".
.jpg)
