Izvor: Politika, 02.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ISKRENO I TUŽNO
Baš se zahuktalo. Kako niko nije zadovoljan dosadašnjim rezultatima pregovora o Kosmetu, a trenutak istine je nadohvat ruke, pozvani akteri angažovali su se u promociji sopstvenih stavova.
Srpski premijer uspeo je da ubaci nogu u vrata važnim međunarodnim faktorima pokušavajući da ih razuveri u stavu da je pozicija Beograda nefleksibilna i neubedljiva. Kontakt grupa ubrzava rad. Najavljuju se i direktni pregovori u Beču.
Koštunica je u Londonu, na startu letnje misije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objašnjavanja, i obećavao i upozoravao. Obećao je da bi suštinska autonomija Kosmeta bila "veća od svih u Evropi", ali je upozorio da bi građani Srbije odbacili svako rešenje kojim se oduzima 15 procenata teritorije jer ono nema uporište u međunarodnom pravu.
Da li su obećanja zakasnela a upozorenja slabašna, saznaće se brzo. Nisam optimista. Kredibilitet Srbije besomučno je rabljen tokom 1990-ih. Umesto da posle posrnuća vraćamo izgubljene političke pozicije, usredsredili smo se na teritorije.
Tačno je da su na ovoj strani istorija, kultura, pravda, pravo i zakon. Na onoj je sila. Iskreno i tužno, što bi rekao Solana. Dospeli smo u situaciju da nemamo prave saveznike. Slovačka, Grčka, Japan ili Peru su od male pomoći. Rusija je – zarad svojih etno-separatističkih muka – protiv nametnutog rešenja, ali Moskva je vešt trgovac na svetskom diplomatskim bazaru.
Sada smo prigrabili šansu da se izrazimo. Poenta je ipak u slušanju moćnih. Nisam bio u Dauning stritu ali kladio bih se da je premijeru – znam da isto važi i za predsednika Srbije – prebačeno zbog nespremnosti da srpsku javnost pripremi na ono što tamo smatraju neumitnim: nezavisno Kosovo do kraja godine.
Ako je verovati "Fajnenšl tajmsu", Bler je Koštunici jasno predočio stanje: ili će Srbija prihvatiti drugačiju viziju buduće mape Balkana, ili će se suočiti sa pojačanom izolacijom umanjujući izglede da se približi Evropskoj uniji.
Srpski lideri su u nezavidnom položaju. Sudbina je htela da su uz funkcije dobili samar nasleđenih promašaja oko Kosmeta: od populističkih hapšenja i "malo morgen" politike, do predugog zaturanja problema pod tepih zarad nesposobnosti kasnijih vlasti da utanače zajednički stav.
Boris i Voja bi da zadrže pozicije ali da izbegnu gubitak teritorije, ako ništa ono tokom njihovog terma. Jare i pare ne idu zajedno. Prošli smo kroz konfuziju posle crnogorskog osamostaljenja iako je bilo onih koji su saborno nagoveštavali da će to biti kraj sveta. Ne bismo smeli da evropske šanse propustimo zbog Kosmeta. Umesto retoričkog opiranja, bilo bi bolje narodu objasniti da se čini sve da do otcepljenja ne dođe, ali i reći da je takav ishod veoma, veoma moguć.
Albanci ne žele ništa manje od nezavisnosti. Zaziru od bilo kakve srpske ponude. Po onoj iz trojanskog rata: plaši se Danajaca i kad darove donose. Zapad ih u tome godinama tetoši strahujući da bi balkansko bure baruta ponovo moglo da se zapali ukoliko se ogluše o želje svojih interesnih miljenika.
Naspram toga stoje vidovdanski pokliči da će Kosovo večno ostati srpsko. Premijerov izbor lokacije i datuma da to kaže iritira Zapad koji poznaje vremeplov posle Gazimestana 1989. godine.
Radi se o "emotivnoj demonstraciji prkosa prema spoljnom svetu", nervozno ocenjuje "Dejli telegraf". Nije neobično da Bler & drugovi od srpskih vlasti očekuju nešto sasvim drugo: da ne prećutkuju realnosti i pripreme javnost na gubitak Kosmeta.
A mi, da bi uopšte reagovali, moramo da budemo obavešteni. I da se suočimo sa pravim pitanjima. Dakle, da li smo spremni da živimo sa nekim ko sa nama nikako neće? Da, posredno kažu političari patriotski se busajući u epsku grudu sve zarad birača, izbora i fotelja. Pri tom prećutkuju da naznače da bi tako svi mogli da postanemo meta nekih novih talibana ili vahabija. Kao što smo već jednom svi bili kolektivna meta bombi zarad surealne nadobudnosti.
Da li Beograd ima plan za slučaj nezavisnosti? Postoji li neki probitačan finansijski program koji bi mogao da bude anestezija izvikanom nacionalnom bolu? Možemo li nekako skuplje da prodamo kožu?
Svojevremeno sam na ovom mestu postavio pitanje: šta bi mi dobili da Albanci sa Kosmeta kažu: nećemo nezavisnost, hoćemo da živimo u Srbiji, nećemo više da ignorišemo centralnu vlast, hoćemo da izlazimo na izbore? Da li su Srbi spremni da sutra o njihovoj budućnosti odlučuju Albanci – jer bi njihov monolitni blok u srpskom parlamentu podeljenom na dve velike celine bio taj moćni jezičak na vagi.
Pošto su takva pitanja na granici jeresi, naši političari su ih se klonili a odgovore čuvali za sebe i ukućane. Zvanična tišina je konačno razbijena. Ko bi ako ne Dinkić. Ministar čuvar kase prvi je probio led. Valjda je čitao "Politiku": "Da li u Srbiji neko ozbiljno misli da je moguće reintegrisati dva miliona Albanaca u pravni sistem Srbije i da li to neko uopšte ozbiljno želi". Biće zanimljivo pratiti ovaj zasad usamljeni glas koji nagoveštava raseline na platformi "više od autonomije manje od nezavisnosti" i podele u vladi.
Istovremeno, Kosmet postaje prepreka našim narušenim odnosima sa EU. Ne samo zbog prekida pregovora o pridruživanju – što ima veze sa neisporučenim generalom – već i zbog zaoštrene javne polemike kada je puk'o fudbal pa se otkrilo da Beograd i Brisel razmišljaju različito.
Koštunica uticajnim Evropljanima ponavlja da je politika neprestanih uslovljavanja "duboko pogrešna". Što je moguće tačno, ali nema nikakvu praktičnu vrednost. U Briselu su ovu ocenu-žalbu već ubrisali neuobičajeno otvoreno i oštro.
Da sve bude gore, kolizija nije samo moguća perspektiva na evropskoj trasi. I nedavna sednica Saveta bezbednosti UN pokazala je dubinu jaza koji u sagledavanju stanja postoji između UNMIK-a i kosovske vlade, sa jedne, i zvaničnog Beograda sa druge strane. A ne treba zaboraviti da će se kosovski čvor – ukoliko ne bude raspleta kroz direktne pregovore – sigurno vratiti u palatu na Istočnoj reci.
Činjenica je da su podele već duže vreme evropska moda. Nedavno je "Herald tribjun" objavio uvodnik u kome se kaže da su "sumnjivi interesi" Austrije, Nemačke i Vatikana rasplamsali proces fragmentacije Jugoslavije. Kako danas stoje stvari?
Crna Gora povukla je nogu nove ere deoba. Jedan od ključnih argumenata Podgorice bio je da ne napreduje ka EU zato što Beograd ne ispunjava haške obaveze i da tu cenu ne žele da plaćaju. Drugim rečima, članstvo u EU doprinelo je raspadu državne zajednice.
Unija misteriozno zatura pređašnje insistiranje na "standardima pre statusa" ali ubrzava saradnju sa Albanijom – što odražava želju da se predupredi prisajedinjenje Kosova posle nezavisnosti. Odbijanje EU da inicira proces učlanjenja BiH pravda se nepostojanjem etničke stabilnosti – što može da olakša podele. Šta će biti sa Makedonijom? Šta sa Albancima na jugu Srbije?
Ali, procesi fragmentacije protiv kojih Brisel nema ništa protiv kada se tiču drugih vraća se kao bumerang. Do sada je važio opšte prihvaćen stav da članice ne mogu da se cepaju. Verovalo se da ulazak u EU parališe razdvajanja. Referendum u Kataloniji nagoveštava suprotno. Na redu su Baskija i Galicija. Tvrdi se i da bi na izborima u Belgiji naredne godine Flamanci mogli da glasaju za odvajanje od Valonaca.
Neprincipijelnost svima donosi nevolje. Izgleda da ipak postoji neka veza između trendova deoba unutar EU i pokreta za otcepljenje na Balkanu ili južnom Kavkazu.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
