Izvor: Politika, 20.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IŠČITAVANJE NADIMKA
Ako neko tvrdi da danas nismo izgubili zato što je mali broj zemalja priznao nezavisnost Kosova, da li će sutra priznati da smo izgubili bitku oko Kosova kada taj broj bude veći?
Množe se dokazi da nešto sa srpskom politikom u vezi sa Kosovom nije u redu. Prvi trag toj slutnji pojavio se nakon upornog prebrojavanja koliko je zemalja priznalo samoproglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine pod međunarodnim protektoratom. To prebrojavanje, naime, nema nikakvu praktičnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrednost i javlja se tek kao simbolički gest, možda važan za aktuelnu izbornu trku i ništa više.
U toj disciplini prednjači Vojislav Koštunica, premijer tehničke vlade. Uporno je ovih dana nabrajao da je tek tridesetak zemalja priznalo Kosovo. Dobro, već danas bi spisak bio nešto duži. Ali, suštinski, samoproglašenje Kosova bilo bi nepravno sve i da Srbija prizna ovu nezavisnost, a neće.
Da li će otcepljenje Kosova postati pravno utemeljen akt ako tu tvorevinu prizna veći broj zemalja nego što sada priznaje Zapadnu Saharu, s kojom Koštunica rado poredi naš slučaj? Naravno da neće. Da li će činjenica da će Kosovo do izbora, zakazanih za 11. maj, priznati, recimo, stotinak zemalja, biti dokaz utemeljenosti secesije u međunarodnom pravu? Takođe neće, niti ćemo mi priznati Kosovu nezavisnost zbog natpolovične većine u svetskom „glasačkom telu”.
Otuda mi se čini da upotreba ovog argumenta ne vodi nigde i da će argument iščileti, odnosno prestati da se koristi u političkom govoru, kako se bude širio i omasovljivao front onih država koje će pristupiti procesu priznavanja Kosova. A argumenti kojima se hrabrimo danas, da bi ih zaboravili sutra, loši su argumenti i, nekako, liče mi na pevanje u šumi.
Ako neko tvrdi da danas nismo izgubili zato što je mali broj zemalja priznao nezavisnost Kosova, da li će sutra priznati da smo izgubili bitku oko Kosova kada taj broj bude veći?
Množe se postupci koji svedoče da je Kosovo tema na kojoj bi neki izborno da profitiraju. Šta drugo znači dopis Slobodana Samardžića, upućen u sedište Ujedinjenih nacija sa zahtevom da se utvrdi šta se događalo 17. marta u severnom delu Kosovske Mitrovice, kada je isti takav zahtev na istu adresu dva dana pre njega poslao Vuk Jeremić. Čemu služi takmičenje u dopisivanju i da li se Samardžiću čini da će njegovo pismo biti efikasnije od pisma ministarstva nadležnog za komunikaciju sa UN?
Partneri u vladi su potvrdili da je njihovo uzajamno poverenje na niskim granama. Uostalom, zbog toga je i pala vlada. Ali, kao u procesu razvoda braka, nije u redu da zbog toga stradaju deca.
Izgleda da Samardžić ima neki svoj Akcioni plan s kojim je malo ko upoznat, a neki su i iznenađeni. Kolika je doza jake politike – na kojoj insistira Samardžićev šef u vladi i stranci (ministar je u, međuvremenu postao potpredsednik DSS-a) – sadržana u tom planu i koliko ta jaka politika doprinosi pametnoj politici?
Tamo gde može država demonstrira moć. To je nekako u prirodi države. Ali, pitanje je da li demonstriranje moći ima upotrebnu vrednost za one ljude o čijoj koži se radi. Evo samo jednog primera. Srbija je uvela voz od Kraljeva do Zvečana. Ruku na srce, mogla je i ranije, ali nije se setila. Ali, zbog naglo uspostavljene državnosti na toj pruzi ne saobraćaju vozovi na relaciji Zvečan – Kosovo Polje. A ta pruga bila je, koliko-toliko, bezbedan koridor za Srbe iz enklava do severnog dela Kosovske Mitrovice. To je bio nadziran i relativno bezbedan put do škole, bolnice, pijace...
Da sam na Samardžićevom mestu oslušnuo bih odakle mu je prilepljen nadimak „bata Šaja” i ne bih verovao da je to tek podlost izbornih takmaca i protivkandidata. I nije stvar samo u tome da ima brkove kao što ih je imao i Nikola Šainović, Miloševićev poverenik za Kosovo.
Ne bih voleo da se istinitost onog bedža na kome piše „Kosovo je Srbija” dokaže preko preslikavanja srpskih omraza između stranačkih elita i da se virus izborne groznice zapati među svetom koji tamo dole, na terenu, održava kosovsku vatru.
Glavni urednik nedeljnika „Vreme”
Dragoljub Žarković
[objavljeno: 21/03/2008]
