Izvor: Kurir, 20.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IN MEMORIAM
Došlo je novo doba. IMT, opkoljen gradom, osuđen je na selidbu i lagano umiranje
BEOGRAD - Drugovi su najviše mrzeli koze, iako su im u detinjstvu one bile najbolje drugarice.
Ali koze su bile ideološki sumnjive. Nosile su bradu i održavale u životu sirotinju. Zbog svega toga odlučili su da ih iskorene i krenu u industrijalizaciju zemlje.Trebali su im proleteri koji će biti spremni da poginu - u ideološkom ratu. Oni koji ništa nisu imali sem te fabrike. Kojima >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << je fabrika bila i otac i mati. Krsna slava Prvi maj, preslava 29. november.
A onda je došla tranzicija. Više se niko nije sekirao zbog štrajkova. Fabrike su počeli da kupuju uglavnom oni koji su nekad imali vlast. Vladari su se polako pretvarali u vlasnike.
- Velika je fabrika nekad bio IMT. Odmah iza “Fergusona” - kaže Dragan D. sa tugom u očima. U IMT je radio 26 godina. Tu je ostavio mladost i zdravlje. - Kome sad trebam - kaže - kuda ću ovakav?
Prodavao je po ciči zimi na buvljaku, peklo ga je avgustovsko Sunce, reketirali ga lokalni narkomani, jurila policija i carinici. Sada je umoran i sa tugom priča o vremenima pre nego što je morao da ode iz IMT.
- Treba du uđete u krug IMT i da slikate javnu telefonsku govornicu. Umrlice koje su po njoj zalepljene. Da vidite koliko ljudi umire.
Došlo je novo doba. IMT je osuđen na selidbu i umiranje.
Ko će dozvoliti jednoj okupiranoj zemlji da ima svoju proizvodnju traktora? A izvozili su traktore po čitavom svetu. Sada je IMT samo atraktivna lokacija. Praviće se poslovni i stambeni objekti. Grad je opkolio fabriku. Nekadašnje predgrađe je postalo najatraktivnija i najskuplja lokacija za gradnju. Cena stambenog kvadrata na tom placu, kažu u agencijama, ne bi smela da bude manja nego na lokacijama gde se gradi Univerzitetsko selo.
Najveću cifru za prostor od 35 hektara ponudio je Filip Cepter, biznismen, plasiran među 20 u istočnoj Evropi. Čak 121,1 milion evra. Tih 35 hektara nalazi se između ulica Tošin bunar, Omladinskih brigada, a ima pogled i na ulicu Jurija Gagarina. U blizini su već izgrađeni tržni centri “Rodić”, “Idea” i drugi. Grad se širi nezaustavljivo. A potraga za stanovima u Beogradu raste.
Nema boljeg načina da se operu pare nego kupovinom nekretnina. Dolaze Crnogorci sa mora koji su obalu prodali Rusima, dolaze tajkuni iz provincije.
I koga tu briga za radnike IMT?
Stojim sa fotoreporterom ispred ulaza u fabriku. Čekamo retke radnike da sa njima pričamo o sudbini koja ih čeka.
Nailazi sindikalni vođa. Imaju sve sindikate koji su na javnoj sceni, kažu mi, ali ni jedan od njih nije učinio ništa za radnike. Osim što su kupili polutku ili pasulj na otplatu.
- Izvinite, drug sindikalac - kažem visokom brki s kačketom koji izlazi iz fabrike - mi smo novinari.
On nas izbezumljeno pogleda, a onda poče da trči, beži od nas. - Ništa, ništa - viče i nestaje u sumaglici.
U krug nas ne puštaju. Rekla je sekretarica da direktor nije tu, da se javimo faksom u ponedeljak, da se ne sme pisati ništa dok on ne dođe. Ne preostaje nam ništa drugo, nego da pričamo sa radnicima koji izlaze kroz kapiju.
- Ovde od radnika niko ništa ne zna šta će dalje biti. Videćemo. Mora da se sačeka pa da vidimo šta će biti. Ja nemam kud. Star, oboleo, a još nisam za penziju. Da li će fabrika raditi dalje, da l’ neće, ne znamo mi još ništa. Fabrika još nije prodata. Mora da se potpiše i ta stavka šta posle. Socijalni program. Imamo četiri sindikata - kaže Radovan, varioc.
- Radio sam 28 godina kao metaloglodač. Tu sam završio i zanat i odmah se zaposlio. Žao mi je što sam izgubio neku stabilnost u životu. Što sad po stare dane moram da tražim drugi posao. Vrlo je teško se sada snaći, u pedeset i nešto godina. Kad sam došao, bila je to moćna firma. Izvozili smo u Alžir, u Kinu... Bile su to poluautomatske, automatske i kompjuterske mašine. Te kompjuterske nisu ni raspakovane. Nisu ni počele da rade. Sindikati su se potrudili samo za sebe. Bilo je dosta povređenih na radu, ali nikad sindikat nije zalegao za njih. Pre nego što je krenula privatizacija, mi radnici smo sve osetili na svojoj koži. Već je počelo klasiranje radnika. Ko će da ostane, ko će da ide. Ostavio sam ovde mladost, život i zdravlje. Mnogi su ostavili zdravlje. Njih pedeset posto je radilo sa gusom. Neki su zaradili rak...
- Šta je gus?
- Metal, pesak. To se lije. Najbolje od svega govori ti javna govornica sa UMRLICAMA...”[ antrfile ]
PIŠI NAJGORE
- Niko nije rođen u IMT. Ko ima pet godina do kraja, dobije pare, ide na biro. Sve me muči. Piši najgore. Ja sam bravar. I ne znam ništa. Deca velika, ni ona ne rade. Napiši šta god hoćeš. Sve najgore. Eto, to. A drugi u Evropi smo bili. O izmeštanju fabrike na neko drugo mesto niko nije napravio ugovor - priča Radovan.
