Izvor: Politika, 10.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IME MAFIJE
Prava domaća mafija ipak je daleko od policijskog foto-egzibicionizma
Danas je ponedeljak a večeras je „Insajder”. Nekima se neizbežno tresu fudbalske gaće, jer policija obično hapsi utorkom. Čitava ekspedicija „uglednih sportskih radnika” iznenada se setila da ima neke neodložne poslove u inostranstvu. Kada se i da li se ti brižni trudbenici vraćaju u voljenu otadžbinu – još se ne zna!
Može biti da inspektori bolje poznaju loptanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i pravila igre od Brankice Stanković, ali je dobro pojmiti ko tu koga obaveštava o razbojničkim nogometnim vremenima. Novinarka je dobila majdan temu. Dakle rudnik čije je bogatstvo neizmerno, brlog u koji pristojni ljudi ne zalaze bez oružane pratnje.
To bi značilo da se policija dobro dosetila: daje sirove informacije na javno trošenje kako bi ih dobila u svarljivom stanju. Ne može se na „fudbalsku mafiju” samo na osnovu jasnih tragova. Ovde je fudbal davno klinički mrtav, ali je ipak važan kao deo neizbrisive nostalgije. Nekada smo bili sila, a danas je naša liga cirkus. Rezultate nameštaju opasni i smešni đilkoši, oni udarnici loptanja kojima je srpski fudbal samo uzgredni posao.
Ali, kad se razgrne blato iz oranica na kojima se muči jadna lopta, vidimo račune iz prošlosti. Možda i ne slutimo šta se to događalo sa našim fudbalskim divovima, onima za koje se verovalo da žive samo od neizmerne količine poštenja i skromnosti, koja i priliči takvim velikanima.
Moram da priznam, nije bilo prijatno videti Dragana Džajića vezanog policijskim lisicama. To je rušenje mita pred našim očima, pred svima koji su pre četrdeset godina gledali Džaju kao Boga, jer je popularnost koju je imao neuporediva sa statusom današnjih zvezda. Kad je u Firenci '68. dao gol Gordonu Benksu, pre toga potpuno izludevši Mura, Čarltona i Pitersa, pa odveo Jugoslaviju u finale Kupa nacija, dečko sa Uba je osvojio svet.
To su bili dani! Ali, blizina novca čuda čini. „Prilika krade pare”, kaže jedna poslovica, mada bi i ona morala da se čuva izuzetaka, jer poznajem mnogo časnih ljudi koji su lako odoleli iskušenjima. Šta su milioni naspram mirnog sna!? Do pre par dana skoro da sam bio siguran u Džajino poštenje, i sad je moja naivnost pred policijskom akcijom skoro sasvim izvesna.
Prosečan potrošač TV informacija morao bi da bude bar malo začuđen javnim policijskim nastupima. Šta se u stvari hoće? Možda je to samo pokazivanje visoke revnosti organa reda, pri čemu je „opravdana sumnja” u isto vreme i konačna presuda. To je simbolički odnos goniča prema `ajduku Čarugi. Kad te uhvate žandari i slikaju te sa lancima – nikakav sud više ne treba. Sve je gotovo, badava se pravdaš ako si kojim slučajem čist.
Upravo ovih dana, dok se srpska fudbalska organizacija seli u Ce-ze, Italijani su pohapsili nekoliko desetina mafijaša. Razlika između njih i nas sastoji se samo u jednoj sitnici: oni svojim mafijašima sude i presuđuju! Kad ih već dovedu pred veće, tu su i dokazi koje više ne može oboriti nikakav „konsiljere”, to jest advokat mafije.
Srpska policija je hapsila stečajnu mafiju. Bila je to akcija slična ovome što gledamo ovih dana: policija, lisice, kamere. Da li se neko seća, ali slično se dogodilo i sa opakom carinskom mafijom. Maskirani specijalci su izvršili siloviti prepad na neke trbušaste carinske službenike, obalili ih na patos i priveli „zbog osnovane sumnje da su oštetili državu...”.
Ima jedna družina koja je dobila ime „putna mafija”. Tačnije, putarinska. Ljudi se lepo setili da od tolike drumarine štrpnu malo i za sebe. Napravili softver, računali kad koji kamion stiže iz Niša u Bubanj potok. Pravili duple kartice i ukrali milione.
Ni profesori nisu mačji kašalj, posebno kreativna grupa iz Kragujevca. Oni su nekako otkrili da se fakultet može završiti i bez znanja, samo ako kandidat plati svoj akademski uzlet. I tako je nađen zajednički interes. Dobro i profesorima, ali i studentima. Đaci đavoli, profesori u zločinačkom udruženju. Policija uredno privela kolovođe prosvetne mafije...
Ima ovde još mafija, bar u tome ne oskudevamo. Na primer, građevinska mafija. Oni su se proredili, jer se poubijaše međusobno. Tu je i policija u nedoumici, ne zna koga da hapsi i koje snimatelje da pozove. Svi zidaju u slobodnom vremenu, a mnogi milicajci, koji nisu uspeli da se uglave kao mafijaški bodigardovi, rade molerske, parketarske i farbarske poslove.
Pre par godina, tada načelnik VMA, general Zoran Stanković, otkrio je postojanje „farmakomafije”. To su ljudi koji su velikim potrošačima isporučivali ogromne količine placebo lekova, to jest onih koji ne deluju, i to za velike pare. Ali, sva ta spektakularna otkrića su možda bila uzalud.
Prava domaća mafija ipak je daleko od policijskog foto-egzibicionizma. Nema suđenja. Nema pravosudnih presuda. Najveći srpski mafijaši su na sigurnoj slobodi. Ta mafija nema svoje ime i ona se neće slikati podruku sa policijom.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: 11/02/2008]
