Izvor: Politika, 02.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I ustaništvo i kvislinštvo
Na odnos komunizma i antifašizma kod nas svetlo bacaju i glavne sheme preuzete iz staljinizovane istorije boljševičke revolucije i SSSR-a. Zato antifašizam nije bio smetnja jugokomunistima da "zaoštre klasnu borbu" i iz "buržoaske" odmah pređu u "proletersku" fazu revolucije uništavajući aktuelne i potencijalne protivnike i rivale, čak i one koji ništa manje nisu bili antifašisti. A kad je taj teror doveo do teških poraza, vođstvo KPJ i NOB-a u pravom staljinističkom maniru distancira >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se od njega kao od "levog skretanja", iako je bilo njegov inspirator.
Protiv doskorašnjeg zvaničnog ideologema o potpuno intrinsečnom komunističkom antifašizmu sigurno govori i proglašavanje svakog antikomunizma u našoj zemlji za profašistički i čak fašistički, barem "objektivno" ako već ne i po svesnoj nastrojenosti. Svi stvarni i potencijalni konkurenti komunizma, da stvarne neprijatelje i ne pominjemo, proglašeni su za "fašiste" i "sluge i pomagače okupatora", i sl. To je iskorišćeno kao opravdanje za masovna hapšenja i ubijanja po preuzimanju vlasti.
Zvanična istorija NOB-a nije pravila nikakvu značajniju razliku između četnika Draže Mihailovića, sa jedne, i nedićevskih, ljotićevskih, pa čak ni ustaških formacija, sve ih proglašavajući za kvislinge.
Da bi tačno bilo shvaćeno ono što nameravam da kažem o Kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom Draže Mihailovića, prethodno moram da podsetim na postojanje dve bitno različite dimenzije u srpskoj tradiciji.
Jedna je principijelistička i povremeno ustanička, a druga pragmatistička i ponekad kvislinška.
Prva je došla do izražaja, primerice, u raspoloženju da se u celini odbije austrougarski ultimatum 1914, u odbacivanju Sporazuma sa Hitlerom, kao i u izbijanju partizanskog i četničkog ustanka protiv okupatora 1941. godine. A druga se ispoljila u prihvatanju bezmalo celog austrougarskog ultimatuma od strane srpske vlade, u sklapanju sporazuma sa Hitlerom, u dobroj volji koju je prema njemu ispoljila nova Simovićeva vlada čim je putem puča došla na vlast 27. marta 1941, u odustajanju Mihailovićevih četnika od daljeg oružanog ustanka, i neuporedivo više u Nedićevoj kvislinškoj vladi i njenoj oružanoj borbi protiv partizana sve do kraja.
U srpskoj istoriji stalno se sukobljavaju, prepliću, a povremeno i međusobno ublažavaju dve pomenute tendencije. Kad zapreti sudbonosna opasnost po nacionalno dostojanstvo i nezavisnost, među Srbima često prevlada principijelna i čak ustanička elita, dajući ton masovnom raspoloženju i postupanju, ali i zavodeći na utisak da je većina Srba spremna da za te vrednosti žrtvuje i život. A kad zbog delovanja relativno malobrojne beskompromisne elite nastanu ogromne žrtve, onda odlučujući uticaj preuzima pragmatična a u nekim slučajevima čak i kolaboracionistička elita.
Poznato je da su partizani i četnici podigli ustanak protiv okupatora i stvorili priličnu oslobođenu teritoriju u Srbiji u drugoj polovini 1941. Međutim, ubrzo su ih nepomirljivo razdvojili ne samo krajnji ratni ciljevi, nego i poraz ustanka i naročito odnos prema masovnim represalijama nad civilnim stanovništvom. Glavnina poraženih partizana potisnuta je van Srbije, a malobrojni su nastavili sa diverzantskim akcijama u Srbiji. Međutim, te masovne represalije i njihove strahovite žrtve šokirale su Dražu Mihailovića i udarile mu psihološki i politički pečat koji će nositi sve do potpunog sloma. "Još nije vreme za borbu" – to postaje njegovo geslo. Rešio je da manje-više čeka na odlučujući preokret na glavnim savezničkim ratištima protiv sila Osovine i značajnije se uključi tek u završne vojne operacije kad je očekivao da bude rešeno i pitanje posleratne vlasti u zemlji. Dabome, njegovi četnici su nastavljali da surovo progone i ratuju protiv partizana, a ovi im nisu nimalo ostajali dužni.
U toj naoko dobitničkoj pragmatičnoj kombinaciji bio je jedan suštinski previd: Čerčil nije bio manji pragmatičar od Draže Mihajlovića. Zato će kasnije povući podršku četnicima i preusmeriti je ka partizanima. Uostalom, Čerčilu se sigurno nametalo i sledeće pitanje: kako to da su on i Ruzvelt bili u stanju da u borbi protiv Hitlera tesno sarađuju sa Staljinom, dok su prozapadni Draža Mihailović i prosovjetski Josip Broz naprotiv prekinuli kratkotrajnu saradnju i oružje okrenuli jedan protiv drugog. Da završimo sa tim "uživljavanjem" u Čerčila: iako je na Jalti uspeo da sa Staljinom postigne sporazum o podeli napola uticaja u posleratnoj Jugoslaviji, on je (zajedno sa Ruzveltom) bez sumnje znao da će sovjetske trupe (a ne zapadne) ući u nju i podržati Tita da potpuno preuzme vlast; u odbrani tog očekivanog ishoda, koji i tako-i-tako nije mogao sprečiti, Čerčilu je od ogromne pomoći bio Brozov aktivni antifašizam uz istovremenu pasivizaciju Mihailovićevog antifašizma.
Računica ovog potonjeg bila je manjkava i sa moralnog stanovišta: ratovao je protiv partizana koji su ratovali (kako protiv njega tako i) protiv okupatora, a svoj narod (izuzev njegovog partizanskog dela) hteo je da poštedi novih žrtava u vreme dok su vodeće antifašističke sile podnosile velike ratne žrtve.
Da sumiram. Postoje različiti oblici, načini i intenziteti antifašizma. Jedno je primerice privatni antifašistički stav, drugo njegovo javno ispoljavanje, a treće borba protiv fašizma, naročito oružana. Upoređujući dve antifašističke oružane formacije u našoj zemlji za vreme Drugog svetskog rata mogli bismo ustvrditi da je glavni izvor propasti Mihijlovićevog četničkog pokreta bila pasivizacija antifašizma (izuzev oružane borbe protiv ljotićevaca i ustaša kao domaćih fašista), dok je dekadencija Titovog partizanskog pokreta snažno pospešena vlastoboračkom instrumentalizacijom antifašizma.
Profesor univerziteta i predsednik Srpsko-američkog centra u Beogradu
Svetozar Stojanović
[objavljeno: 02.08.2006.]
