Izvor: Politika, 27.Nov.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I umetnici su poniženi, zar ne?
Svojom verzijom priče „I konje ubijaju, zar ne?” Milica Konstantinović pobedila je na konkursu za mlade pozorišne stvaraoce
Živimo vreme velike depresije, kao što se živelo i tridesetih godina prošlog veka u Americi, kada su se održavali maratonski plesovi u manje-više svakoj državi u Americi, kao vid rijaliti šoua. Učesnici su plesali preko 2.000 sati bez sna, imali su 10 minuta odmora na svakih sat i 50 minuta, i to sve za recimo nagradu od 1.500 dolara... To su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << motivi zbog kojih je dramaturg Milica Konstantinović napisala svoju verziju priče komada „I konje ubijaju, zar ne?”, koji je nastao prema istoimenom literarnom predlošku romana Horasa Mekoja, a zatim i čuvenog filma Sidnija Polaka iz 1969. godine.
Zanimljivi projekat „I konje ubijaju, zar ne?” mlade autorske ekipe, koju čine i reditelj Boris Todorović i koreograf Miloš Sofrenović, pobednik je konkursa za mlade pozorišne stvaraoce koji je zaživeo u zemunskom „Madlenijanumu”, gde će ovo delo premijerno biti izvedeno u petak, 28. novembra na maloj sceni. Kompozitor je Janja Lončar, scenograf Milica Stanković, a Aleksandar Kovačević kostimograf. U glumačkoj ekipi su: Andrija Daničić, Violeta Goldman, Stevan Piale, Lidija Cvetić, Miloš Milić, Iskra Brajović, Radomir Nikolić, Saša Joksimović i Dragica Ristanović.
Svoj literarni prvenac „I konje ubijaju, zar ne?” Horas Mekoje napisao je 1935. godine i dobio izuzetno pozitivne ocene kritike. Njegova popularnost proširila se svetom zahvaljujući podršci francuske intelektualne elite koji su ovo delo doživeli kao svojevrsni proboj američkog egzistencijalističkog romana u Evropi.
Priča romana „I konje ubijaju, zar ne?” dešava se u vreme velike ekonomske krize u jednom kalifornijskom gradiću gde je organizovano takmičenje u maratonskom plesu. Isti naslov i literarni predložak pre deset godina poslužio je i Harisu Pašoviću da napravi predstavu „Pobuna u Narodnom pozorištu”, koja je premijerno izvedena u Sarajevu.
– Podudarnost sa tom temom videla sam u mnogo aspekata života kod nas. Reč je o paru umetnika koji se prijavljuje na takmičenje, neostvarenom reditelju i glumici. Mi smo i u tom aspektu savremenog ponižavanja umetnika danas, rada za mizerne honorare, udovoljavanja masi, već videli neke podudarnosti. I kada pogledate šire, vreme je krize, društvene norme su izokrenute. Taj roman ima klasičnu osnovu, poziva se na nešto što postoji recimo u Sofoklovoj „Antigoni”, izvrtanje kriterijuma, morala. U „Antigoni” imamo, zapravo sahranjivanje živih, a ne sahranjivanje mrtvih. I ovde se isto tako glorifikuju ljudi koji su lišeni čovečnosti, dostojanstva, njihove osnovne životne potrebe se spektakularizuju. A oni koji su čovečni, koji teže nekom drugom stanju, i koji se protiv toga bune, ili se ubijaju ili bivaju ubijeni – kaže Milica Konstantinović.
– Delo sam prilagodila našem trenutku življenja u formalnom smislu, jer mislim da će se sadržajne paralele vrlo lako primetiti. Ostavili smo tridesete godine u Americi, a podudarnosti su jasne. Priču smo prilagodili modernoj atmosferi u kojoj imamo više identiteta, pa se oni postepeno lome. To smo postigli putem unutrašnjeg monologa, jer svi akteri predstave imaju svoje monološke deonice u kojima prikazuju ne samo ono što govore, nego i ono što je njihovo trenutno stanje. Ono što nam je bilo posebno interesantno jeste što glumci na sceni mogu da izađu iz likova koje igraju i da postanu ono što jesu. Tu imamo lomljenje i prikazivanje onoga što danas donosi „Fejsbuk”, „Instantram”, jer danas imate, zapravo, više identiteta. Kao osoba koja boravi u kući sa svojom porodicom, kao osoba koja radi i ima karijeru, i ona koja na „Fejsbuku” ima urađen profil – objašnjava naša sagovornica.
Milica Konstantinović je završila dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i doktorirala na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
– Pisanje za mene ne može da bude osnovi poziv, niti u bilo kojem kapitalističkom sistemu. Nije bio ni u vreme Čehova, Šekspira, ni u vreme većih pisaca. To i ne vidim kao osnovni poziv, zbog toga sam i doktorirala. Mislim da smo prošli socijalističko vreme kada smo imali status umetnika koji je došao iz Sovjetskog Saveza i sa njihovih akademija. Više ne postoji veliki umetnik koji je tako i plaćen i tretiran u društvu, već ćemo imati i druga zanimanja, a umetnošću će se baviti pride. Nažalost, kapitalizam je nemilosrdan, norme su uništene, tako da umetnost nije na ceni generalno ni u svetu. Danas imate situaciju u kojoj bogati ruski milioner za svadbu svoje ćerke može da plati simfonijski orkestar iz Pariza, i on će doći i svirati, jer je to svet u kojem danas živimo – kaže Milica Konstantinović.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 28.11.2014.
