Izvor: Politika, 19.Sep.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I asovima su kolena klecala kad mora da se pobedi
Protiv Donjeg Srema Zvezdini fudbaleri nisu izdržali pritisak svečarskog ambijenta, a ista muka je mučila i njihove prethodnike na otvaranju stadion 1. septembra 1963.
Kad bi se u narednom abzacu „Rijeka” promenilo u „Donji Srem” verovatno bi većinu koji su bili na poslednjoj Zvezdinoj utakmici to podsetilo na nju: „Čestitke pročitane preko glasnogovornika, poletni tonovi Zvezdine klupske himne – sve je to stvorilo posebnu atmosferu uoči početka glavne utakmice. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << No susret Zvezda – Rijeka bio je daleko ispod dekora koji ga je okruživao. Kao da su u neku čuvenu teatarsku dvoranu bili pušteni glumci nekog diletantskog pozorišta. A da gledaoci, koji su došli u svečanom raspoloženju, odu kućama razočarani – mnogo više je doprinela domaća ekipa nego momčad gostiju.”
Tako piše u „Fudbal”, u komentaru s utakmice Crvena zvezda – Rijeka (2:1), odigrane 1. septembra 1963, prve na ovom Zvezdinom stadionu. I tada je Zvezda primila gol s igračem manje, ali je u finišu ipak pobedila (na pedesetogodišnjicu je bilo 2:2). Navodi iz tog nedeljnika su iz pera Đorđa Paljića, prvog predsednika Crvene zvezde.
„Navalni red „crveno-belih” nikako nije uspevao da izvede nešto smišljeno, da silovitom i sigurnom akcijom konačno natera riječkog golmana Jantoljaka na kapitulaciju. Melić se više svađao (!) sa Rajkom Mitićem i Mišom Pavićem, koji su sedeli na klupi pored aut-linije, no što se trudio da opravda renome „čileanca”. Maravić je povremeno lansirao svoje bolide, jednom je i pogodio direk pravom bombom, no svi ostali njegovi pokreti tekli su kao u usporenom filmu.”
– Igralo se po podne, bilo je dosta toplo. I zaista su mi noge bile teške, – kaže Dušan Maravić. – Ni nama nije bilo lako, ali Zvezda je tada bila Zvezda. Siguran sam da bi neki igrači bolje odigrali da su bili u Donjem Sremu, nego u Zvezdi. Vidi se da se plaše, nemaju samopouzdanje, jer osećaju da je krhko poverenje koje imaju... Nekako su nedorečeni. Ne vidi se napredak. Svi igrači liče jedan na drugoga: bez boje, mirisa, ukusa... Osećaj je da to nije pravi profesionalizam. Ali, njihovo okruženje, tranzicija i sve što se događalo ostavljaju tragove. Međutim, ako Crvena zvezda ne može da igra oštri presing, što je Donji Srem bolje odigrao već pred kraj prvog poluvremena, onda to ne može da se zove normalna igra Crvene zvezde.
„Kostić, nervozan zbog toga što je na neobjašnjiv način, potpuno neometen, promašio prazan riječki gol u prvim minutima, ubrzo posle toga sudario se sa riječkim centarhalfom Šangulinom i obojica su ostali na travi okrvavljenih lica. Prljinčević, vredan ali bez snage, iskupio se izvanrednim hicem koji je Zvezdi doneo pobedu. A Džaić, iako najmlađi, delovao je starački bezvoljno.”
Melić je bio u reprezentaciji koja je godinu pre toga u Čileu bila četvrta na svetu. Maravić olimpijski pobednik iz 1960. Kostić u tom trenutku najbolji strelac u istoriji jugoslovenskih prvenstava. Prljinčević iskusni igrač koji je davao golove i bez šanse. Džajić je tada imao samo 17 godina, a nedavno je, sećajući se te utakmice, rekao:
– Rijeka nam je tada izgledala kao Real!
Već naredne nedelje on je protiv niškog Radničkog dao gol, a i ostali su igrali na svom nivou. Ali, bilo je lakše – prošlo je „otvaranje stadiona”.
„I odbrana nije bila ništa bolja: Ćosić se požrtvovano bacao u noge, ali kad treba da nogom izbaci loptu – zove u pomoć svoje bekove! Oni pak prikazuju dva shvatanja igre: Milićević je isuviše angažovan da suparnika spreči čak i nedozvoljenim sredstvima, dok je Tomić nerazumljivo flegmatičan. Srednji red, proglašen uoči sezone za najboljeg u državi, takođe je „plivao”. Čopu ne leži mesto krilnog halfa, Vladica Popović može biti srećan što ga u nedelju nije posmatrao neko od selektora svetskog tima, a jedino je Vasović igrao na nivou reprezentativca.”
– Ima neki fluid koji sputava motoriku, misaonost: hoću da dam maksimum, ali sam sav impresioniran i – ne ide. U svlačionici su nam Mitić i Pavić govorili da mora da se pobedi, jer je to istorijska utakmica, prva na novom stadionu, – seća se Tomislav Milićević. – I zbog te važnosti smo bili ukočeni. Mislim da se i ovaj ceo tim sada inhibirao... Kad mora da se pobedi obično ispadne drugačije. Ja sam više voleo da igram na strani, nego kod kuće. Najbolje partije sam pružio u Splitu, a čuvao sam Vukasa. Igrao sam oštro, telo u telo i, iako sam nizak, obarao sam u takvim sudarima i veće od sebe, na primer Jerkovića u Maksimiru. I nikada nisam bio isključen.
„U suton prijatnog letnjeg dana, Zvezdini navijači su odlazili sa novog stadiona nekako zamišljeno. I tehnički štab „crveno-belih” gledao je nekud iznad tribina. Samo je konstruktor stadion arh Sanja Radovanović bio potpuno pribran: beležio je u notes šta sve sutra treba preduzeti za dovršenje novog stadiona,” završio je prvi Zvezdin predsednik svoj komentar s prve utakmice na sadašnjem Zvezdinom stadionu.
Bilo je to u trenutku kada Crvena zvezda prvi put od osnivanja tri godine nije ništa osvojila. Štaviše, 1963. je završila prvenstvo na sedmom mestu, što je njen najslabiji plasman u istoriji.
Ali niko nije potcenjivao fudbalere, niko im nije sekao samopouzdanje. I prvu sezonu na svom novom stadionu Crvena zvezda je obeležila osvajanjem „duple krune”.
Možda je sadašnji tim daleko od toga. Ali, ako stalno bude na stubu srama teško će se približiti cilju.
Ivan Cvetković
objavljeno: 20.09.2013.
