Izvor: Politika, 04.Avg.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I Zapad se dopingovao, zar ne?
„Zidojče cajtung” otkrio delove izveštaja Univerziteta „Humbolt” u Berlinu o sistematskom dopingu u Zapadnoj Nemačkoj pod okriljem države
Već više od dve decenije mnogi sportski poslenici sa Zapada, posebno iz Nemačke, zahtevaju da se ponište još nenadmašeni svetski rekordi koje su osamdesetih godina postavili atletičari i atletičarke iz Istočne Nemačke (Demokratska Republika Nemačka) i ostalih zemalja iza „gvozdene zavese”, prvo zbog sumnji, a zatim i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbog dokazanog sistematskog dopinga.
Pre dva dana, međutim, svet je saznao zahvaljujući „Zidojče cajtungu” da su u isto vreme sportisti sa Zapada, a posebno iz Savezne Republike Nemačke sistematski dopingovani uz podsticaj ili bar blagoslov vlasti.
„Zidojče cajtung” objavio je detalje izveštaja „Doping u Nemačkoj od 1950. do danas” koji su posle dugog istraživanja po mnogim arhivima sačinili istraživači Univerziteta „Humbolt” koje je predvodio Gizeler Špicer.
Izveštaj još nije publikovan, jer su mnogi akteri živi, čak i aktivni u sportu, a u „Zidojče cajtungu” objavljena su imena samo nekolicine preminulih učesnika sportskog hladnog rata...
Sada se može očekivati da novine i na teritoriji Zapadne Nemačke pronađu žrtve sistematskog dopinga slične Hajdi Kriger, sinonimu nehumanog istočnonemačkog sportskog projekta. Krigerova je 1986. osvojila titulu prvakinje Evrope u bacanju kugle, a 2000. godine svedočila je na sudu o „eksperimentima” koji su na njoj vršeni kao – Andreas Kriger...
Andrejkino upozorenje
Veštački izazvana promena pola (Krigerova se 1997. podvrgla operaciji promene pola), teška oboljenja jetre i drugih vitalnih organa su cena koja se mora platiti za sistematski doping i na Istoku i na Zapadu, a izveštaj Univerziteta „Humbolt” podseća da je Treći rajh, tokom Drugog svetskog rata sistematski dopingovao nemačke vojnike amfetaminima i tako parirao protivnicima koji su se hrabrili viskijem, rakijom ili votkom.
U izveštaju, koji ima 800 strana, prema „Zidojče cajtungu”, navodi se da je doping kao sredstvo za poboljšanje brzine, snage ili koncentracije i pojačanje želje za pobedom započeo već krajem četrdesetih godina i to u fudbalu, a prvi uspeh koji je, navodno, ostvaren uz pomoć metamfetina „pervitina” (danas poznat kao „spid”) bila je pobeda nad mađarskom „lakom konjicom” u finalu Svetskog fudbalskog prvenstva 1954.
I sledeće finale na Svetskom prvenstvu, u Engleskoj 1966. kada su izgubili od domaćina (4:2), igrali su pod uticajem zabranjenog psihostimulansa efedrina, a to je utvrđeno na osnovu dosad nepoznatog pisma našeg zemljaka dr Mihaila Andrejevića, predsednika Medicinske komisije Svetske fudbalske federacije, novim generacijama poznatijem kao Andrejka – čovek koji je vodio našu fudbalsku reprezentaciju u Montevideo na Prvo prvenstvo sveta u fudbalu 1930. Andrejević je u tom pismu tvrdio da su trojica igrača zapadnonemačke reprezentacije u uzorcima urina uzetim za antidoping kontrolu imali vrlo jasne tragove efedrina.
Prokop se zalaže za otkrivanje svih imena
U izveštaju se navodi da je 1961. trener Borusije iz Dortmunda Maks Merkel naređivao svojim igračima da koriste „pervitin” i to im je verovatno pomoglo da osvoje drugo mesto u šampionatu, međutim izgleda da se sa sistematskim dopingom kao tajnom državnom politikom počelo tek početkom sedamdesetih godina.
Navodno je u to vreme jedan neimenovani ministar unutrašnjih poslova rekao: „Naši sportisti trebalo bi da imaju iste uslove i podršku kao i njihove kolege iz istočnog bloka”. Rečeno – učinjeno. Savezni institut za sport (BISP), osnovan 1970. godine, preuzeo je ulogu „centra za istraživanje dopinga” budući da je bio podređen Ministarstvu unutrašnjih poslova. U njemu su se, prenose i sve velike svetske agencije, državnim novcem finansirala istraživanja potencijalnih stimulativnih sredstava koja bi mogla da poboljšaju sportske rezultate, među kojima su bili anabolički steroidi, estrogen, testosteron, koji je uzgred promenio život Hajdi Kriger, zatim eritropojetin, poznatiji kao EPO...
U izveštaju se pominje da su testovi vršeni i na deci, da je Jozef Keul (umro 2000. godine) predvodio „istraživački tim” u Frajburgu, a da su slični sportsko-medicinski centri postojali i u Kelnu i Sarbrikenu. „Zidojče cajtung” tvrdi da su zapadnonemački sportisti na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine primili oko 1.200 injekcija „berolaze” i tioktacida da bi poboljšali svoje sportske mogućnosti. Činjenica je da se oni u to vreme nisu nalazili na listi zabranjenih sredstava, ali to je u to vreme bila i svrha „nauke” i u Istočnoj Nemačkoj – da se uvek bude korak ispred antidoping kontrole. To je, dakle, sistemski i sistematski doping i ne bi trebalo sumnjati da će o zapadnonemačkom dopingu biti mnogo reči u godinama pred nama.
Navodno je ministar unutrašnjih poslova u jednoj elektronskoj poruci napisao da je „veliki interes da se kompletno istraži i raščisti doping prošlost u oba dela Nemačke”, a predsednik Atletskog saveza Nemačke Klemens Prokop se založio da se otkriju sva imena umešanih u doping, a pogotovo onih koji još imaju veze sa sportom...
---------------------------------------------------------------
Jedna nacija, dve zemlje, sličan doping sistem
Istraživači s Univerziteta „Humbolt” u Berlinu smatraju da sistematski doping u SR Nemačkoj nije bio odgovor na čudesne rezultate koje su počeli da postižu sportisti DR Nemačke, koji su prvi put samostalno nastupili na olimpijskim igrama 1968. godine (Zimske u Grenoblu, Letnje u Sijudad Meksiku).
Do tada, tačnije 1956, 1960. i 1964. dve Nemačke učestvovale su na olimpijskim igrama sa zajedničkim timom pod crno-crveno-žutom zastavom sa belim olimpijskim krugovima (1948. nijedna Nemačka nije dobila poziv za Igre u Londonu, a 1952. u Helsinkiju učestvovala je samo Zapadna Nemačka) i ako je već tada neko koristio doping logično je bilo pretpostaviti da je i onaj drugi saznao za to.
Po sticanju olimpijske samostalnosti DR Nemačka je odmah postala sportska velesila, iako je imala samo 17.000.000 stanovnika. U Meksiku 1968. na debiju sa 25 medalja (jednu manje od SR Nemačke) zauzela je šesto mesto, a u Minhenu 1972. sa 66 bila je već treća iza SSSR (99) i SAD (94), ali ispred svojih komšija, koji su osvojili 40 odličja, iako je – sada se zna – u to vreme Savezni institut za sport uveliko radio na dopingu.
Na ukupno, ili bolje rečeno, na samo pet letnjih igara (bojkotovali su Igre u Los Anđelesu 1984) istočnonemački sportisti osvojili su čak 409 medalja (153 zlatne, 129 srebrnih, 127 bronzanih), a na šest zimskih na kojima je daleko manje sportova i disciplina 110 odličja (39, 36, 35) i po njima su deseta najuspešnija zemlja svih vremena. Na letnjim tek u Pekingu 2008. Kina im je preotela deseto mesto...
Živko Baljkas
objavljeno: 05.08.2013.
