Izvor: Politika, 29.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hotel od leda
Naši "bajkeri" ušli u Rusiju bez vize, obišli Finsku i grad Nokiju, trajektom prešli u Švedsku, u dahu obišli Austriju, Dansku...
Kada su sredinom jula uz škripu guma motora sa Ušća kretali u avanturu dugu 14.000 kilometara, "bajkeri" Siniša Nikolić i njegov kum Boban Vodopija nisu ni sanjali da će na granici sa Rusijom zamalo izazvati "međunarodni incident". Da će provesti skoro dva sata u karantinu, dok carinski kolegijum veća da li i kako da ih pusti da sa pasošem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zemlje koje više nema – Savezne Republike Jugoslavije – uđu u Rusiju i to bez vize. To što su putnici imali šengenske vize nije ih mnogo zanimalo, kao ni pitanje avanturista "kako da dobiju rusku vizu kada Srbije nema u knjizi zemalja sa viznim režimom".
A čeznuli su "bajkeri" da miris guma njihovih opakih makina osete i prelepe Ruskinje. Samo sat lagane vožnje delio ih je od njihovog prvog odredišta – Sankt Peterburga. Tako blizu, a tako daleko, mislili su...
Lenjingradske noći
Ali, imali su sreće. Posle dva sata ubeđivanja, uz davanje "časne Titove" da motori kojima ulaze u Rusiju nisu pod krivičnom pretragom, i posle popunjavanja emigrantske dozvole o tome gde će odsesti i koliko dugo (a koju ne bi uspeli da ispišu da im ruski vojnik za nekoliko rubalja nije sve preveo na engleski), ulaze u ovu bratsku nam zemlju.
U tom trenutku su bili jedina dva Srbina koja su u Rusiju ušla bez vize.
Kolegijum se jednoglasno složio da ih pusti da prožive bele lenjingradske noći, ali samo na tri dana. I sve bi u Sankt Peterburgu bilo lepo i krasno da "bajkeri" nisu na povratku ponovo bili na dubinskom posmatranju carinika. Očajni graničari nisu znali kako da ih puste iz Rusije kada nemaju vizu, istovremeno i besni i u čudu kako su uopšte zakoračili u ovu zemlju.
– Odatle smo krenuli za Finsku, u grad Nokiju koji je svojevremeno bio poznat po štavljenju kože, sve dok jednog dana jedan momak nije otišao na školovanje i napravio softver za mobilne telefone. Od tada se grad zove po njemu – priča Nikolić.
Želja im je bila da pored jednog od mnogobrojnih jezera vide kako niče hotel od leda, koji Finci spremaju za zimsku sezonu. Onaj ko bi da oseti nesvakidašnju draž zime i spava u ledenom hotelu na 10 stepeni Celzijusovih dok je napolju i do minus 25 već sada treba da rezerviše za sebe kožne vreće, umesto kreveta.
Sezona počinje u decembru i traje do maja. Gostima su na raspolaganju ledene čaše, uz koje se, da bi se piće popilo, dobijaju i rukavice kako se prsti ne bi smrzli.
Iz ledenog grada "bajkeri" stižu u Stokholm, grad koji su, pričaju, izgradili vikinzi kao zaklon od baltičkih vetrova. Danas je to grad u kome se prepliću evropska i nordijska civilizacija. Uske ulice, vodeni kanali, trgovi uokvireni cvećem i podnevno okupljanje uz burad na kojem se jede usoljena riba i pije pivo sa debelom penom – zaštitni su znak Švedske.
Iako je sezona kupanja u Baltičkom moru, gde temperatura nije prelazila 19 stepeni, bila u jeku, Siniši i Bobanu je, pričaju, bilo toplije da ostanu u kožnim odelima s kacigama.
Nezaboravan je put od Finske do Švedske, priča Nikolić. Maršruta se prelazi trajektom na kojem se tiska na hiljade Finaca koji uz hektolitre alkohola na istom tom mestu šopinguju. Jer – reč o of-šor zoni. Robe u izobilju, bez akciza, poreza i carina. Džab-džabe.
Ovaj doživljaj im najčešće i presedne i odmah pošto siđu sa trajekta jer ih dočekuje policija sa alko-testom. Najviše njih tu dočeka i trajekt za povratak, jer im policija posle provere ne da da sednu za volan.
Mere predostrožnosti zbog kazni koje će vozač platiti ako samo za pet do 10 kilometara brže vozi od propisanog bile su spas i za dvojicu "bajkera".
– Ukoliko se dogodi da vas policija zaustavi zbog prekoračenja brzine od 10 kilometara, na licu mesta ćete platiti visoku kaznu, što je blaža varijanta. Ali, ukoliko se vozač opustio pa je išao brže od propisanog za 20 do 30 kilometara, e onda mu sledi privođenje u stanicu za posebne slučajeve i to na razgovor s psihologom. Tu se proverava šta je uzrok takvoj nedisciplini. Ili, da li je rasejanost posledica razvoda sa ženom, raskida sa ljubavnicom ili devojkom. Ako privedenom, bar zbog jednog navedenog razloga, zaiskra suza u oku, spasao se. Dobiće svega četiri dana društvenokorisnog rada, koji podrazumeva farbanje ograde na okolnim kućama uz naplatu drastično velike kazne i oduzimanje dozvole – priča Nikolić.
Najgore prođu oni koji su samo hteli da uživaju u velikoj brzini. Njih odmah proglašavaju za veliku opasnost na putu, a njihov društvenokoristan rad traje sedam dana, plus kazna.
"Bajkeri" su, kaže, tokom dvadeset dana putovanja po Skandinaviji bili zatečeni lepotom Helsinkija. Predvorjem severnih ledenih prostranstava šuma, stena i jezera, obasjanog suncem, koje je podsećalo na mediteransku luku. Sunce je nestajalo u ponoć i rađalo se samo nekoliko sati kasnije. Već u septembru nailaze hladni vetrovi, zatim brzo i sneg, a noć tada traje i po 20 sati.
Čarobni grašak
Zelenu Austriju sa vrhovima pod snegom prošli su u dahu, a onda jurnjava niz nemačke puteve do Nirnberga. Grad, pričaju, liči na bajaderu upakovanu u staniol sa mašnicom. Poznat je i po belim kobasicama i belom pivu, na šta su se, pričaju avanturisti, odmah navukli.
Odnedavno Švedska je udaljena od Danske samo 16 kilometara. Toliko se prostire najduži most na svetu preko Baltičkog mora. Ako se uopšte može nazvati mostom, jer jednim delom ide preko vode, zatim kopnom preko ostrva, da bi na kraju zaronio i pretvorio se u tunel. Teško se prelazi motorom zbog vetrova, ali se teško i zaboravlja, priča Siniša.
Ubrzo su, kažu, shvatili zašto Andersenu nije bilo teško da napiše tolike bajke. Trebalo je samo da otvori prozor i u vodenom odsjaju fasada kopenhagenskih palata ugleda svoje junake kako na balkonima sade čarobni grašak.
Kontrasti uskih ulica prepunih kafea, radnji, šešir umetnika i širokih trgova ispunjenih statuama i fontanama, ovaj grad su pretvorili u živo umetničko delo.
Ovde i danas žive pravi pravcati hipici. Sve miriše na travu. Ali je besprekorno čisto. Motorom je zabranjeno ulaziti u komunu. Jedino prevozno sredstvo je bicikl ili par stopala. Grad izgleda kao da je vreme stalo pre 50 godina.
Idilu dalekih zemalja u jednom času preseca porcija malih, debelih ćevapa koji skaču dok se peku. Pivo – nektar sa gustom penom. U glavnoj ulici lepotice prolaze pored momaka bez ruku i nogu koji kroz zube ponavljaju: "Devize, devize...".
Peče se mladi kukuruz. Posle letnje kiše grad miriše na četinare. Svadba u gradskoj kafani. Peva se "Marširala, marširala kralja Petra garda". Naravno, Banja Luka i 21. vek. Mada to tamo odbijaju da priznaju, priča Nikolić, završavajući svoje nezaboravno putešestvije.
Jasna Petrović
[objavljeno: 29.08.2006.]
